Pojava koja iščezava – tako bismo danas mogli okarakterisati argumentovanu raspravu na internetu. Nestaje civilizovano sučeljavanje mišljenja, sagovornici se diskredituju, a sa argumenata se prelazi na napad, uvrede, agresivnost i govor mržnje. Nije strano ni da sadržaj objavljen na internetu bude okidač za fizički napad.
Tako je jedna fotografija objavljena na Fejsbuku bila motiv napada na Mona Đuraja, vlasnika pekare „Romaˮ u Borči. Na fotografiji jedan od zaposlenih rukama pokazuje albanski simbol, što je bio povod grupi desničarski orijentisanih građana da se okupi ispred pekare. Skandirali su i pozivali prolaznike da tu više ne kupuju. Snimak incidenta podelila je na svom Tviter nalogu Sofija Todorović, aktivistkinja za ljudska prava i koordinatorka projekata za BIRN. Bes i mržnja okupljenih potom su se preselili na društvene mreže. Sofiji Todorović su potom stigle brojne uvrede i pretnje. Zajedno sa svojim advokatom se obratila Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal i dostavila sve poruke koje je dobila. Podnela je i prijavu protiv određenog lica za proganjanje. Međutim, epilog još uvek čeka.
„Podneli smo i zahtev Evropskom sudu za ljudska prava (ESLJP) za usvajanje privremene mere nakon što su institucije u Srbiji ostale neme na niz pretnji i onlajn targetiranje kojem sam bila kontinuirano izložena. Ubrzo nakon toga, ESLJP je tražio od Vlade Srbije da odgovori na pitanja o preduzetim merama da mi se osigura bezbednost. Nakon ove prepiske, dobili smo priliku da podnesemo predstavku sudu koja će se razmatrati po ubrzanoj proceduri. To smo i učinili. Može se reći da smo u iščekivanju raznih epilogaˮ, objašnjava Todorović i dodaje da bi državni organi trebalo da budu mnogo efikasniji u pronalaženju počinilaca. „Imamo institucije koje bi trebalo da se bave ovom vrstom ugrožavanja pojedinaca a koje nemaju kapacitet da to rade. Mimo toga, pokazalo se nebrojeno puta da je veoma bitno ko je tačno ugrožena strana jer ekspeditivnost organa zavisi od togaˮ, kaže naša sagovornica.
Zaštitu ličnog naloga na društvenim mrežama, dokumentovanje pretnji i neupuštanje u rasprave, vidi kao trenutno najbolji način borbe protiv komunikativne agresije na internetu. „Moderacija sadržaja na društvenim mrežama je gotovo nepostojeća kada su ovakvi napadi u pitanju. Načini da se zaštitiš su minimalni osim ukoliko ne pristaneš na to da ugasiš sve mreže – što te opet ne štiti već samo čini da ne vidiš. Zaista ne želim da prihvatim da je jedino rešenje i ultimativni savet koji svi dobiju da se nalozi na društvenim mrežama ugase. To nije prihvatljivo, niti to rešava problem intoksikacije onlajn prostora i nekažnjivosti nasilja na internetuˮ, poručuje Sofija Todorović.
Obrisati nalog na društvenim mrežama svakako nije rešenje jer se govor mržnje javlja i u komunikaciji van interneta. Bilo da se radi o govoru mržnje u onlajn ili oflajn prostoru – zakonska regulativa ne pravi razliku. Ne postoji specifična regulacija za internet, kaže Miloš Stojković, pravnik Beogradskog centra za ljudska prava, i napominje da nije zastupnik teorije da sve mora specifično da se reguliše. „Imamo nekoliko propisa koji uređuju govor mržnje na određeni način. Pre svega to je krovni Zakon o zabrani diskriminacije koji govor mržnje tretira kao težak oblik diskriminacije i s tim u vezi ne bi trebalo da bude uopšte relevantno da li se taj govor mržnje dešava u onlajn svetu ili u oflajn svetu. Imamo, naravno, i Krivični zakonik koji, u zavisnosti od toga kakva je konkretna rečenica izrečena na društvenim mrežama, može da dolazi u obzir. Kada su mediji u pitanju, govor mržnje je sankcionisan i Zakonom o elektronskim medijima i Zakonom o javnom informisanju i medijimaˮ, pojašnjava Stojković. Dodaje da postoje najrazličitiji mehanizmi zaštite od govora mržnje i diskriminacije, ali su „veoma razuđeni i na prvi pogled običnom građaninu je teško da se snađe i da u svakom trenutku zna kome da se obrati.ˮ
Kome se obratiti?
U Srbiji postoji nekoliko pravnih i institucionalnih mehanizama u borbi protiv komunikativne agresije na internetu, a prvi i osnovni jeste da slučaj prijavite policiji ili Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, posebno ukoliko se radi o pretnjama po vašu bezbednost.
Od početka 2017. do kraja prošle godine na adresu Tužilaštva za visokotehnološki kriminal u Beogradu stiglo je ukupno 410 krivičnih prijava. Od ukupnog broja prijava, protiv 381 osobe je podneta krivična prijava zbog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti, a tek 7% osoba prijavljeno je zbog izvršenja nekog od krivičnih dela sa elementima govora mržnje. Ukupno 214 predmeta je pravosnažno okončano, dok su ostali u toku. Dužina trajanja postupka prvenstveno zavisi od specifičnosti i složenosti dokaza koje je potrebno pribaviti, objašnjava Tužilac za visokotehnološki kriminal Branko Stamenković.
„Po prijemu i zavođenju krivične prijave, najpre se sprovodi analiza navoda krivične prijave i priloženih dokaza, te postavlja pravna kvalifikacija eventualnog krivičnog dela. U najvećem broju slučajeva, kada postoji osnov sumnje da je određeno lice izvršilo krivično delo, donosi se naredba o sprovođenju istrage, odnosno preduzimaju se dokazne radnje ukoliko je reč o krivičnom delu za koje je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do osam godina. U toku istrage, odnosno postupka preduzimanja dokaznih radnji, prikupljaju se i izvode dokazi neophodni za dalje postupanje u predmetu, na primer ispitivanje osumnjičenog, saslušanje svedoka, veštačenje i drugoˮ, objašnjava Stamenković.
Čak i ukoliko ne znate identitet osobe koja stoji iza naloga na društvenoj mreži sa kog vam je upućena pretnja – možete podneti prijavu. Stamenković navodi da je i u ovom slučaju, ukoliko postoji osnov sumnje da je izvršeno krivično delo, javni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje. „Okolnost da podnosiocu krivične prijave nije poznat identitet izvršioca krivičnog dela nije od uticaja na podnošenje krivične prijave. Naime, javni tužilac će po prijemu takve prijave naložiti policiji da u okviru svojih ovlašćenja preduzme sve radnje u cilju otkrivanja identiteta nepoznatog učiniocaˮ, ističe Stamenković.
Uloga Poverenika za zaštitu ravnopravnosti
Nešto fleksibilniji mehanizam je podnošenje pritužbi Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Međutim, kako ova institucija nema nadležnost da postupa po službenoj dužnosti, Poverenik može da reaguje i donosi mišljenje i preporuke tek kada na njegovu adresu stigne pritužba. Pritužbu može podneti osoba ili društvena grupa koja smatra da je pretrpela diskriminaciju, drugo lice ili organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava.
„Poverenik je prošle godine primio pritužbu udruženja protiv lica koje je na društvenoj mreži Fejsbuk objavilo sadržaje kojima decu sa smetnjama u razvoju ili decu sa invaliditetom naziva ʼškartom kojeg se treba rešitiʼ, jer oni predstavljaju samo teret društvu. Objavama je takođe pozivao da deci treba dati ʼbombe umesto bombonaʼ, a trudnice da ne rađaju ʼškartʼ decuˮ, navode iz ove institucije. Kako objašnjavaju, ovde je reč o krivičnom delu iz člana 387. Krivičnog zakonika, odnosno o podsticanju diskriminacije i mržnje prema osobama zbog njihovog ličnog svojstva. Poverenik je nakon pritužbe podneo krivičnu prijavu koja je još u proceduri.
U slučaju da primeti „česte, tipične i teške slučajeve diskriminacijeˮ, ova institucija može da se oglasi upozorenjem za javnost. Upravo je zbog sve češćeg govora mržnje u medijskom sadržaju, kao i u komentarima na medijskim portalima, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, pre dve godine, internet portalima u Srbiji uputio preporuku u cilju sprečavanja objavljivanja sadržaja i komentara koji mogu da podstiču mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica.
Ukoliko čitalac naiđe na medijski sadržaj ili komentar kojim mu je prekršeno neko pravo, ili je komentar uvredljiv, može se, osim Povereniku, obratiti i Regulatornom telu za elektronske medije ili Savetu za štampu. A kako praksa pokazuje da je sve više uvredljivog sadržaja u odeljku namenjenom za komentare, postavlja se pitanje – ko je za njih odgovoran.
Ko je odgovoran za komentare čitalaca – medij ili autor komentara?
Da li medij treba da odgovara za komentare svojih čitalaca ili ne – to je dilema koja nije razrešena ni na međunarodnom nivou. Čak ni međunarodni sudovi nemaju jedinstven stav. „Nakon čuvene presude u slučaju Delfi protiv Estonije nekako je počeo da se kristališe stav da je medij odgovoran i za korisnički generisani sadržaj, odnosno da taj sadržaj potpada pod njegovu uređivačku odgovornost. Ipak, kod Evropskog suda za ljudska prava postoje i druge presude koje su donekle izrekle drugačiji stav od Delfi protiv Estonije, tako da možemo da kažemo da pitanje još uvek nije u potpunosti razrešenoˮ, objašnjava pravnik Beogradskog centra za ljudska prava Miloš Stojković.
Prema njegovim rečima, naša sudska praksa ipak ide u prilog stavu da su komentari čitalaca uređivački oblikovani sadržaji. „Zakon o javnom informisanju i medijima ne pravi razliku između toga da li je informacija koju medij objavljuje došla od medija ili od korisnika. Samim tim te informacije se tretiraju kao uređivački oblikovane informacije. Dakle, one su pod uređivačkom odgovornošću medijaˮ, navodi naš sagovornik.
Prema „Smernicama za primenu Kodeksa novinara Srbije u onlajn okruženjuˮ Saveta za štampu, komentari koji se objavljuju na kanalima komunikacije onlajn medija jesu „predmet brižljive procene medijaˮ. U ovim smernicama se preporučuje da medij odabere da li će korisnika obavestiti zašto njegov komentar ne može da bude objavljen (prethodna moderacija), odnosno zašto je uklonjen (naknadna moderacija).
Odgovornost internet platformi za govor mržnje
Gugl, Tviter, Fejsbuk, Jutjub – nekada globalne platforme za slobodu govora danas su postale mesto na internetu sa najvećim brojem uvredljivog sadržaja i nasilja. Zato je na globalnom nivou pokrenuto pitanje njihove odgovornosti.
Neke zemlje usvojile su posebne zakone kako bi uspostavile bolji sistem kontrole internet sadržaja. Najpoznatiji je Zakon o kontroli mreže „NetzDGˮ koji je Nemačka donela 2017. godine, a koji propisuje da je društvena mreža dužna da plati novčanu kaznu u vrednosti i do 50 miliona evra ukoliko ne ukloni govor mržnje i uvredljiv sadržaj u roku od 24 sata. Maja ove godine i Francuska je usvojila zakon kojim se sankcioniše govor mržnje na mrežama, kao i sadržaji označeni kao teroristička propaganda. Sličan zakon je u pripremi i u Austriji.
Ovakvi propisi predstavljaju „tendenciju država da izvrše pritisak na IT gigante, pre svega iz Kalifornije, u čijem su vlasništvu najpopularnije onlajn platforme kako bi više vodili računa o potencijalno štetnim sadržajimaˮ, smatra istraživač SHARE Fondacije Bojan Perkov. „Jedan od problema je u tome što su ove platforme nastale u SAD, gde su ograničenja slobode govore na mnogo manjem nivou nego u Evropi, a platforme praktično izuzete od odgovornosti za sadržaj korisnika, dok kompanije koje ih vode nisu baš voljne da se prilagođavaju propisima iz stranih jurisdikcija, naročito ako to utiče na njihov biznis model. U praksi postoji niz problema sa ovakvim zakonima, od toga da će platforme da blokiraju više nego inače kako bi izbegle rizike, gde može da strada potpuno legitiman sadržaj postavljen u cilju edukacije, parodije ili satire, do toga da usklađivanje zahteva mnogo resursa što opet pogoduje najvećim pružaocima ovih usluga čija se tržišna pozicija učvršćujeˮ, objašnjava Perkov.
Iako se formiranje posebnih komisija i tela koje bi pratile šta se objavljuje na internetu čini kao rešenje za smanjenje govora mržnje i diskriminacije, Perkov uočava i loše strane te ideje. „Ako im se daju prevelika ovlašćenja, takvi organi mogu prerasti u ʼkomisije istineʼ i služiti za druge namene od one zbog koje su osnovani. Izuzetno je važno da postoji koordinacija svih nadležnih organa, odnosno policije, tužilaštva i sudova, i drugih uključenih aktera, kao što su organizacije civilnog društva i obrazovne institucije, kako bi se radilo na efikasnijoj razmeni informacija i edukaciji, posebno među decom i mladimaˮ, smatra Perkov.
Njegov stav o važnosti edukacije korisnika društvenih mreža deli i pravnik Beogradskog centra za ljudska prava Miloš Stojković. On ističe da je najefikasnija samoregulacija, odnosno da se korisnici društvenih mreža edukuju da sami prijavljuju stranice koje objavljuju zabranjene sadržaje. „Jedino tako se može izboriti sa takvim nelegalnim sadržajem, a da državna intervencija bude zaista sekundarna u odnosu na to. Nama i jeste u cilju da se govor mržnje ne distribuira, ne širi, a ne po svaku cenu da bude kažnjen nekom krivičnom sankcijomˮ, naglašava naš sagovornik.
Svaki govor mržnje učiniti vidljivim
Već pomenuto rešenje – edukacija korisnika društvenih mreža, posao je koji je donekle na sebe preuzeo civilni sektor. Već šest godina, podizanjem svesti o diskriminaciji, govoru mržnje i nasilju na internetu, bavi se Centar za nove medije Liber kroz platformu „H8 indexˮ. Na godišnjem nivou se kroz ovu platformu obradi više od 100 prijava. Govor mržnje, prema njihovoj statistici, najučestaliji je na Tviteru – čak 76,2 procenata, i to i prema muškarcima i ženama podjednako.
Prijavu može podneti svako ko smatra da je žrtva ili svedok govora mržnje na internetu. Platforma je, prema rečima Tatjane Vehovec, izvršne direktorke Centra, zamišljena kao edukativno mesto. Nažalost, kako kaže, nemaju kapacitete da obezbede konkretnu zaštitu kao što je kontakt sa advokatima ili Odeljenjem za visokotehnološki kriminal.
Vehovec je mišljenja da samo vidljivost problema doprinosi njegovom rešavanju. „Običan čovek je češće žrtva nasilja na internetu, posebno mlađi ljudi. Zato je najvažniji i najpametniji savet zapravo da je potrebno da tu situaciju učine vidljivom u svom okruženju i da je podele sa prijateljima. Jer tada će se nasilnik pokolebati, a žrtva će dobiti podršku. To je posebno važno na internetuˮ, zaključuje Vehovec. Poručuje da bi svako, pre nego što pošalje poruku mržnje, trebalo sebi da postavi pitanje: Da li bih ovo što sam napisao ponovio drugoj osobi kada bih je gledao u oči?
Autor: Ivana Atanacković
* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija na internetu – kako jezik mržnje i agresivnosti u onlajn sferi utiče na pojedince i društvoˮ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
