Od prve reči do prvog koraka, od polaska u školu do diplome u rukama – roditelji su tu da fotografijom zabeleže sve važne momente u životu svog deteta. Nekada su bile samo deo porodičnog albuma, a danas takve fotografije svakodnevno gledamo na profilima mnogih roditelja na društvenim mrežama. Zato je, osim dileme koji je deo detetovog života prihvatljivo deliti sa virtuelnim prijateljima, nezaobilazno i pitanje – mogu li roditelji na taj način da ugroze bezbednost svoje dece?
Pre nego što je postala mama trogodišnje devojčice Vasje, Milica Savić je počela da primećuje obiman broj fotografija dece na društvenim mrežama. Zapitala se da li im je tu mesto u tolikom broju, ali i kako će se ona ponašati kada bude imala svoje dete.
„Kada sam ostala trudna, počeo je da se javlja osećaj da jedva čekam dolazak deteta, stalno sam razmišljala o tome kako će da izgleda, na koji način će da radi sve te bebeće stvari i – bum! Šta ću sa fotografijama? Naravno da želim da delim fotografije svog deteta, ali ne želim nikoga da udavim – šta da radim?ˮ, priseća se Milica koja je potom odlučila da će objavljivati fotografije svog deteta, ali da će prilikom odabira detalja iz privatnog života koje deli imati meru.
„Na privatnom Fejsbuk profilu imam poseban Vasjin album ,Vasja i svet oko njeʼ. Moja ideja je bila da na tom mestu skupim sve značajne fotografije – druženje, šetanje, igranje, rođendani, prvi sneg, kiša, Deda Mraz, zajedno sa svim važnim ljudima, sada meni, a nadam se kasnije i njojˮ, kaže Milica. Prema njenim rečima, roditelji koji sa svojim virtuelnim prijateljima dele vesti o svojoj deci obično su podstaknuti željom da svoju sreću podele sa drugima. Problem nastaje kada roditelji izgube granicu.
„Danas imamo lajv prenose sa nekih najintimnijih trenutaka, recimo gotovo direktno iz porođajne sale, od dece se pravi biznis, a kada dođu u godine kada već mogu da iskažu svoje mišljenje, roditelji ih ne slušaju govoreći da je ,sve to za njihovo dobroʼ. Smatram da je konačna odluka na nama, ali mišljenje deteta je važnoˮ, konstatuje Milica i poručuje da će, kada još malo poraste, i njena Vasja imati pravo na svoje mišljenje.
Digitalni roditelji
Digitalne tehnologije, osim u detinjstvo i sazrevanje novih generacija, bez ikakve sumnje umešale su se i u roditeljstvo iznedrivši pojam „šerentingˮ. Skovan od engleskih reči „shareˮ – deliti i „parentˮ – roditelj, termin šerenting (engl. sharenting) označava tendenciju roditelja da društvene mreže i druge internet platforme zatrpavaju fotografijama, snimcima ili ličnim informacijama o sopstvenoj deci. Skoro 1500 fotografija svog mališana prosečan roditelj objavi na mreži do detetovog petog rođendana, pokazuje istraživanje koje je sprovela Roditeljska zona (Parent Zone).
Međutim, nasuprot profilima privatnih lica čije su objave na društvenim mrežama „zaključaneˮ, odnosno vidljive ograničenom broju ljudi, primetan je porast broja javnih profila na raznim internet platformama u kojima su na objavama u vidu fotografija ili snimaka u fokusu deca. Eksponiranje dece u virtuelnom svetu sve češće je svesna odluka roditelja, obično motivisana ekonomskim interesima.
Edukator za bezbednost dece i roditelja na internetu i društvenim mrežama Katarina Jonev Ćiraković smatra da do šerentinga najčešće dolazi kod onih roditelja koji žele da dobiju što više lajkova ili kada mame i tate počnu da zarađuju reklamiranjem na društvenim mrežama koje podrazumeva i angažovanje sopstvene dece. „Mnogo pregleda, mnogo lajkova, mnogo pratilaca potencijalno znači i sponzore i reklame. Zvuči surovo, ali zaista su pojedine mame spremne da zarad besplatnog pakovanja pelena ili nekog drugog besplatnog poklona slikaju dete čak i polugolo. Firma koja plati reklamu ima pravo i da koristi slike deteta i da ih distribuira preko svojih PR kanalaˮ, upozorava Jonev Ćiraković.
Da roditelji često nisu svesni mogućih posledica prekomernog, javnog objavljivanja sadržaja u kojima su glavni akteri njihova deca svedoče i odgovori nekoliko ,,Instagram mama blogerkiˮ koje imaju nekoliko desetina hiljada pratilaca a koje je Katarina kontaktirala za potrebe svoje knjige ,,Bezbednost dece na internetu – vodič za roditeljeˮ. Tada ih je pitala da li su nekada imale strah gde bi mogle da završe i u koje svrhe bi mogle biti upotrebljene fotografije njihove dece. „Većina se to nikada nije zapitala jer smatraju da ne rade nikakvu lošu stvar. Jedna mi je priznala da joj je bilo užasno kada je njoj i njenoj ćerki prišla žena koja je prati na Instagramu u Knez Mihajlovoj i uhvatila dete za ruku. Jedna od mojih ispitanica mi je slikovito objasnila da je u pitanju svojevrstan rijaliti na drušvenim mrežama – veliki broj mama, neću da grešim dušu ali verovatno pod uticajem takve vrste TV programa, živi svojevrstan rijaliti na Instagramu i otuda želja za suvišnim otkrivanjem intime, kako svoje i svoje porodice, tako i detetaˮ, objašnjava naša sagovornica.
Ko i kako može da zloupotrebi fotografiju vašeg deteta?
Roditelji mogu ugroziti bezbednost svoje dece otkrivanjem privatnih informacija, poput datuma i godine rođenja deteta, adrese stanovanja ili škole koju dete pohađa, ali i nepažljivim odabirom fotografija i snimaka. Ovaj sadržaj ostaje na internetu, čime se deca izlažu riziku od krađe identiteta, pa čak i otmice, dok sami roditelji, zbog intimnih fotografija koje postavljaju, postaju direktan izvor crnom tržištu dečije pornografije. Katarina Jonev Ćiraković zato upozorava da fotografije dece bez odeće tokom presvlačenja, kupanja ili na bazenu i plaži, kojima nije mesto na internetu, predstavljaju „raj za oko pedofila i predatoraˮ.
„Postoje čak i ljudi koji takve fotografije ,skupljaju’ a zatim prodaju predatorima čime stiču finansijsku dobit. Znam i za slučajeve ucena. Majka je objavila na svom storiju fotografiju prvog kupanja svoje bebe u kadici. Imala je u tom trenutku oko 400 pratilaca na Instagramu i zaključan profil. Međutim, ona zaista ne poznaje svih 400 ljudi iz stvarnog života i našao se jedan pratilac koji je napravio snimak fotografije (skrinšot) i tražio 50 evra ili će u suprotnom sliku objaviti na različite lažne profile i slaće je svim kontaktima. Ostavljanje ružnih komentara ispod fotografija dece su, nažalost, takođe realnostˮ, primećuje Jonev Ćiraković. Prema njenim rečima, iako postoje ljudi koji su poprilično informisani i svesni rizika ovog fenomena, postoji i velika većina onih koji često „bolujuˮ od sindroma „ma neće to meni da se desiˮ.
A ko pita decu šta ona misle?
Da li mogu da nateram svoje roditelje da prestanu da objavljuju moje fotografije na društvenim mrežama? Odgovor na ovo pitanje sigurno je pokušao da pronađe veliki broj tinejdžera, a među njima je i tinejdžerka T. G. Kao i mnogim njenim vršnjacima, važno joj je kako će se predstaviti na društvenim mrežama. Zato joj posebno smeta kada se u kreiranje njenog virtuelnog identiteta umeša njena majka.
„Nikada me nije pitala da li može da objavi neku moju fotografiju. Mnogo puta sam joj rekla da ih ne kači, ali me nijednom nije poslušala. Kada uzmem njen telefon da to obrišem, ona viče na mene, pa onda ja moram da brišem tagove sa fotografija na kojima me je označila kako ih ne bi videli moji prijatelji. Shvatam da je mojoj mami zapravo važno šta se nalazi na fotografiji i poruka koju ta fotografija šalje, a ne kako neko izgleda. Međutim, meni lično smeta kada objavljuje moje fotografije na kojima mi se ne dopada kako izgledam ili kada nešto piše o meni. Osećam da tako narušava moju privatnostˮ, priča ova tinejdžerka čije iskustvo dele mnogi njeni vršnjaci širom sveta.
Američki Istraživački centar Pju (Pew Research Center) nedavno je objavio rezultate svog istraživanja o roditeljstvu u „doba ekranaˮ koji pokazuju da čak 83% roditelja retko ili nikada ne brine da bi njihovu decu u budućnosti mogle uznemiriti fotografije, video zapisi ili informacije koje su o njima postavljali na internetu.
Kako deljenje fotografija bez detetove saglasnosti utiče na njih znaćemo tek kada ta deca porastu, navodi Jasmina Mihnjak, psiholog i urednica Roditeljskog portala Bebac. „Ono što možemo sada jeste da, ako već delimo fotografije, razmišljamo o tome u kojoj meri ta fotografija može da utiče na dostojanstvo deteta. Mi procenjujemo da li je fotografija u redu ili ne, ali nam niko ne garantuje da će se jednog dana dopasti i tom detetu. Međutim, isto to su i nama radili naši roditelji. Albumi su nam puni golišavih fotografija i ko zna ko ih je u to vreme gledao. Ono što svakako treba da imamo na umu jeste šta delimo, šta ta fotografija govori, koje informacije otkrivamo i da barem promislimo o tome da li bi se nama dopalo da to isto neko deli o namaˮ, objašnjava Mihnjak.
Prema njenim rečima, potreba roditelja da sa drugima podele uspeh svoje dece i pokažu koliko su ponosni na njih, postojala je oduvek. „Ranije su se hvalili komšijama, fotografisali pa izrađivali fotografije, u knjižice sa peticama su bake i deke ostavljale novčanice, a sada dele lajkove. Dakle, potrebe su iste, samo se način komunikacije promenioˮ, slikovito opisuje Mihnjak i ocenjuje da nije lako biti roditelj u novom vremenu za koje nemamo uputstvo za upotrebu.
Francuzi mogu retroaktivno da tuže svoje roditelje
U Francuskoj je pre četiri godine donet zakon koji omogućava deci da, kada postanu punoletna, retroaktivno tuže svoje roditelje jer su narušili njihovu privatnost postavljajući njihove fotografije bez dozvole. Katarina Jonev Ćiraković kaže da se plaši da je ovakva vrsta zakona sklona i potencijalnim zloupotrebama, nauštrb roditelja. „Nama to možda zvuči čudno i nepojmljivo, ali moramo da prihvatimo da je došlo novo, digitalno doba i da se pravila, pravo, ali i život menjaju i prilagođavaju. Da podsetim da je dete po Konvenciji o pravima deteta Ujedinjenih nacija svako ljudsko biće koje nije napunilo 18 godina. Kada je reč o tinejdžerima i osnovcima nije sporno da dete treba da učestvuje i bude pitano o postavljanju svojih fotografija. Ali, postavlja se pitanje šta raditi sa decom mlađeg uzrasta – bebama i predškolskom decom?ˮ.
Autorka: Ivana Atanacković
* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Odrastanje u digitalnom dobu – generacija koju još nismo razumeli” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.
