Nakon šoka usledila je drama, brutalno je postalo jezivo, a skandal je zamenjen užasom. Štampani i onlajn mediji, s ciljem privlačenja publike, uobičajeni jezik agresivnosti pojačali su novom terminologijom.
Istraživanjem „Komunikativna agresija u Srbiji 2024.”, koje je obuhvatilo osam dnevnih novina i dvadeset najčitanijih portala u periodu od 1. do 30. septembra 2024. godine, Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) utvrdio je da se termini poput „šokˮ, „skandalˮ, „brutalnoˮ i „uznemirujućeˮ koriste manje nego 2019. godine, kada je rađeno isto istraživanje. Međutim, u odnosu na period od pre pet godina porasla je upotreba nekih drugih, poput „dramaˮ, „užasˮ, „jezivoˮ i „apokalipsaˮ.
Dodatno zabrinjava podatak da su ovi mediji za samo mesec dana objavili 21.638 tekstova sa elementima agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma, što znači da u proseku svaki medij objavi 25 problematičnih tekstova dnevno. Budući da izostaje reakcija institucija, takav sadržaj za većinu medija gotovo da postaje standard, a za građane normalna pojava.
„Meni to i dalje nije postalo normalno, ali fakat je da ljudi na to više ne reaguju. To je onaj fenomen kuvane žabe. Stalno se pojačavalo malo po malo. Ljudi su u početku primećivali, kasnije, kao i za sve ostalo, ljudi su postali apatični: tako je kako je. To je sposobnost adaptacije, nažalost. Ona se smatra inteligentnim ponašanjem, ali u ovom slučaju to nije ni socijalno, ni emocionalno inteligentnoˮ, kaže psihološkinja Ana Mirković i dodaje da zbog izloženosti tolikoj količini agresije može biti ugroženo i mentalno zdravlje građana.
Ugroženo je i čitavo društvo. Sociolog i izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) Zoran Gavrilović, pozivajući se na istraživanja koja sprovodi od 2014. godine, objašnjava da je društvo u Srbiji postalo anomično. „Cilj onih koji kontrolišu medije je upravo da ojačaju anomiju, tj. smanje empatiju i solidarnost. Istovremeno, u medijima se gubi dijalog, odnosno dominira monolog i jednostranostˮ, smatra Gavrilović i ističe da dijalog zahteva najmanje dve strane, argumentaciju i istinotražiteljstvo.
„Umesto toga imamo debate u kojima se u medijskom ringu pred očima opredeljene i našpanovane publike traži pobednik. U takvom ambijentu strada istina, argumentacija, a pobeđuje banalnost. Posledica je da društvo na taj način gubi moć komuniciranja i deli se po linijama medijskih rovovaˮ, navodi Gavrilović.
Komunikacija u funkciji agresije, a ne dijaloga
Kada javni akteri, prevashodno nosioci političkih funkcija, pribegnu verbalnom i fizičkom napadu, a incidente između poslanika vlasti i opozicije gledamo u gotovo svakom skupštinskom sazivu, tada i obični građani počnu da zaboravljaju kako se vodi dijalog.
„Mi sad imamo jedno potpuno podeljeno društvo gde se dve strane ne suočavaju čak ni u nekim televizijskim programima. Imate samo njih ili samo ove. Tu ne postoji nikakav konstruktivni dijalog. S druge strane, da bi postojao dijalog kao takav, mora da postoji otvorenost u komunikaciji, spremnost da slušate, da čujete, da razumete druge ljude. Spremnost da date sebi priliku da vas neko činjenicama možda razuveri i da promenite stavˮ, objašnjava Mirković.
Da ni građani više nemaju želju, a ni strpljenja za pristojan razgovor vidljivo je, ako ne u gradskom prevozu, saobraćajnoj gužvi, redu u pošti, onda na društvenim mrežama. Naša sagovornica nedavno je to iskusila na svojoj koži. Zbog njenog mišljenja da roditelji vrlo rano svojoj deci daju mobilne telefone koje je iznela gostujući u jednom podkastu, ljudi su bili, najblaže rečeno, ljuti.
„Ja sam zapravo samo prenela činjenično stanje, i to na jedan vrlo pristojan način, i apelovala na ljude da jednostavno preispitaju svoj odnos prema deci i koliko im pomažemo, a koliko odmažemo. Onda je, zapravo, napad došao baš od tih roditelja koji su se prepoznali u mojoj izjavi. Sve što su rekli, rekli su o sebi. Ne reagujem na toˮ, kaže Mirković.
Ona ističe da ne vidi način kako da razgovara sa takvim ljudima. „Da li ja sad njima da pošaljem isečak istraživanja ili neku naučnu teoriju, pravac u vaspitanju dece? Ti ljudi ne čuju. To su vam oni ljudi koji znaju kako se vodi fudbalska reprezentacija, monetarna politika i vaspitava dete, ali s njima ne možete razgovarati smisleno. Logičko zaključivanje tu ne radi. Činjenice ne možete da razmenite sa takvimaˮ, napominje Mirković.
Oni koji se radije opredeljuju da komuniciraju agresivno umesto civilizovano to čine jer, objašnjava naša sagovornica, agresivna komunikacija „ne podrazumeva nikakvu volju da razumete druge ljudeˮ već samo „odluku da budete dominantiji i glasnijiˮ. A to je mnogo lakše.
Etiketiranje pojedinaca – predgovor za govor mržnje
Dominanto i glasno već dugo je i etiketiranje, često praćeno elementima govora mržnje. Rezultati istraživanja CEPROM-a pokazuju neke nove trendove i na tom polju. Dok su pre pet godina „izdajniciˮ, „Ustašeˮ, „Šiptariˮ bili tipičan izbor epiteta za pojedince, kako javne ličnosti, tako i obične građane, ove godine došlo je do porasta novih termina, pa tako „bolesniciˮ, „nacistiˮ, „psihopateˮ i „srbomrsciˮ ilustruju sadašnju praksu.
Meta takve prakse je i naš sagovornik koj je, prema upornim tvrdnjama tabloidnih medija, „strani plaćenikˮ. „Kao ličnosti, nije mi prijalo. Jer, kada nešto ponovite sto puta, neko počne da veruje u to. Kao sociologu, to je za mene istraživački materijal, tj. svojevrsno posmatranje sa učestvovanjem. Obraćanje Regulatornom telu za elektronske medije (REM) postaje uzaludan posao, ali zbog ovog posmatranja sa učestvovanjem ono dobija smisao jer se obraćanjem meri postupanje REM-a kao institucijeˮ, kaže Zoran Gavrilović.
Navodi da je „pogubnoˮ mišljenje da ako uđete u javnost, dužni ste da primate „niske udarceˮ. Prema istraživanju njegove organizacije, koja je zbog svog rada i sama često na meti govora mržnje, predmet targetiranja su pre svega oni koji koriste Ustavom garantovano pravo na slobodu govora i izražavanja.
„Kreatori napada su oni koji smatraju da građani Srbije nemaju to pravo, odnosno da je korišćenje takvog prava opako po njih. Postojeća vlast je izgradila sistem medijskih odmazdi i to za posledicu ima da svaki drugi građanin, prema BIRODI istraživanjima, smatra da nije pametno da govori ono što misliˮ, napominje Gavrilović.
Uticaj političke na medijsku scenu
Za stanje u medijima dobrim delom odgovorna je i politika koja se meša u njihov rad, što ne bi smela. Ako su političari agresivni prema protivnicima, a za svoju političku borbu koriste medije, onda će agresivni biti i mediji.
„Medije koji najviše propagiraju govor mržnje finansira država, što znači da su pod patronatom i da su zaštićeni. Nebo im je granica, jako su agresivni, diskriminišu i diskvalifikuju svakog ko ne misli isto, brutalni su, beskrupulozni, neetični, neobrazovani, ne razmišljaju o posledicama koje imaju po društvo. Konzumenti medija onda preuzimaju taj narativˮ, objašnjava Mirković. Ukoliko su mediji agresivni i nekulturni, takva je i kultura, napominje psihološkinja, i dodaje da to dalje uzrokuje agresivnu komunikaciju na drugim nivoima društva, u porodici i među vršnjacima.
Da bi se stanje u medijima popravilo, potrebno je napraviti prvi korak. Za izvršnog direktora BIRODI-ja to je – regulacija, odnosno sankcionisanje onih koji krše zakone i pravilnike. „Drugi korak je da Radio-televizija Srbije nametne standarde profesionalnog novinarstva jer kao javni servis ima veliki uticaj na medijski podsistem društva. Na trećem mestu su publika i oglašivači koji će sankcionisati medije koji šire govor mržnje tako što će ih zaobićiˮ, smatra Gavrilović.
Korak po korak, put je dug. Da počnemo da ga prelazimo, možda je najpre potrebno da onaj podatak s početka – 21.638 tekstova sa elementima agresivne komunikacije, govora mržnje i senzacionalizma objavljeno je u 28 medija za samo mesec dana – nekoga zabrine.
Autorka: Ivana Mitrić
* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija u Srbiji 2024: Kakve su posledice jezika senzacionalizma, agresivnosti i mržnje u domaćim medijima po pojedince i društvo” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas