„Evropa vodi novi rat: Uzalud je?” – kada se ovakav naslov pojavi na jednom od najčitanijih portala u Srbiji pomislili biste da se, uz dva postojeća, nama ne toliko geografski daleka, otvara i novi front. Međutim, tekst govori o izveštaju Eurostata o rastu broja noćenja u privatnim smeštajima rezervisanim preko onlajn platformi i pokušaju Evropske komisije da standarizuje regulaciju tog kratkoročnog iznajmljivanja. O ratu kao takvom, ni traga, ni glasa. To jeste dobra vest, ali je poražavajuće za novinarstvo u Srbiji to što ovakvi primeri nisu retkost, već svakodnevno pravilo.
Jezik agresivnosti i senzacionalizma uvukao se u svaku poru izveštavanja domaćih medija, pa tako, osim u vestima koje govore o stvarnim konfliktima, termini poput „napad”, „sukob”, „rat”, „atak” i „smrt”, sve češće uočavamo i u tekstovima koji nemaju nikakve veze sa takvom tematikom. Baš kao i u prethodnom slučaju. Umesto suštinskog razjašnjenja razlika između političkih opcija, čitamo o „ratu vlasti i opozicije”. Umesto o dijalogu u društvu, mediji izveštavaju o „napadima” i „odbranama”, čak i kada je reč o temama iz oblasti sporta, kulture i zdravlja.
To potvrđuje i istraživanje „Komunikativna agresija u Srbiji 2024.”, koje je sproveo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), prateći 28 najčitanijih portala i dnevnih novina. Rezultati pokazuju značajan porast upotrebe borbenih i militarističkih termina u medijima u odnosu na 2019. godinu kada je istraživanje sprovedeno prvi put. Tako je, primera radi, upotreba prethodno spomenutih pet termina u porastu za trećinu jer je sa 30.497 puta za mesec dana 2019. godine, porasla na 39.907 puta za mesec dana ove godine.
Reči kao „oružje” u rukama novinara
Kada se reči poput „rat” ili „sukob” koriste u vestima koje nemaju nikakve veze sa stvarnim konfliktima, a uzimajući u obzir negativan stav prosečnog čoveka prema ratu, one ne samo da skreću pažnju s pravih tema, već postaju sredstvo manipulacije kojim se izazivaju negativna osećanja (strah, anksioznost, bes) u odnosu na događaj ili osobu na koju se vest odnosi. Svaka izgovorena ili napisana reč nosi određenu težinu, a objavljivanjem u medijima ta težina se dodatno povećava. Da li su novinari svesni posledica ovakvog izbora reči? I šta ih motiviše da posegnu za senzacionalizmom, čak i po cenu profesionalnih standarda?
Glavni urednik portala Cenzolovka, Perica Gunjić, kaže da novinari, a pre svega urednici svesno i obilato koriste agresivni rečnik i vojne termine kad god nađu priliku, ne misleći mnogo o tome kada je to adekvatno, dok su motivi za tu „ratobornost” različiti.
„Mislim da je najvažniji udvorištvo, ili bar od njega sve počinje. Novinari se „brutalnim” prilozima dokazuju pred urednicima, urednici pred vlasnicima medija, vlasnici pred političarima za koje rade. Kompletna naša država je tako postala tabloidna, građena je na izmišljanju neprijatelja, izazivanju postojećih i nepostojećih sukoba, pretvaranju društva u gladijatorsku arenu gde su svi protiv svih”, kaže Gunjić.
Kako urednik Cenzolovke ukazuje, drugi motiv urednika i novinara je propaganda, koja se najbolje širi kada je dozirana strahom. Istovremeno, strah i panika se dobro i prodaju, što navodi kao treći razlog korišćenja agresivnog i brutalnog rečnika.
„Četvrti, ali ne beznačajan je neukost tih urednika i novinara, nepismenost ili polupismenost, skroman rečnik, sklonost afektiranju u nedostatku činjenica, prezir prema sopstvenoj publici. Prema onome što izmišljaju, oni očigledno vide svoju publiku kao potpuno neobrazovane ljude, ograničenih intelektualnih kapaciteta, koji nisu u stanju da prepoznaju laž iz aviona, čak i kada im se često ponavlja na isti način plasirana”, objašnjava naš sagovornik.
Kada je reč o upotrebi borbenih i militarističkih termina u izveštavanju o svakodnevnim događajima, naš sagovornik uočava da i sportsko novinarstvo, takođe „boluje od tog militarističkog jezika”.
„Na terenu se vode nacionalne bitke, tamo se doživaljava ratnička slava, a pobednici postaju heroji nacije. Tako se, naravno, širi propaganda, koja živi od mitologije. Od modernih „junaka”. To što je takva mitologija nekreativna, neinspirativna, predvidiva, čak glupa, to nema veze. Glupost se, takođe, dobro prodaje. Ili bar tupost publike”, kaže Gunjić.
Upotreba vojnog rečnika u svakodnevnom izveštavanju nije zabranjena, ali etika i unutrašnja načela novinara treba da im kažu da li je upotreba određenog termina zaista neophodna ili je to samo oruđe za manipulaciju osećanjima čitalaca. Istraživanje CEPROM-a nedvosmisleno ukazuje da je u praksi upravo manipulacija primarni motiv.
Atmosfera straha i društvena fragmentiranost
Osim svoje informativne funkcije, jezik ima moć da oblikuje percepciju i stavove i utiče na način na koji doživljavamo svet oko sebe. Kada mediji koriste borbenu i militarističku terminologiju, publika se nesvesno, a sve češće i sa namerom, uvlači u atmosferu napetosti, konflikta i osećaj stalne ugroženosti koji mogu izazvati trajno povišen nivo stresa kod ljudi. Terminologija koja podseća na bojno polje može izazvati osećaj straha, nesigurnosti ili neprijateljstva.
Psihološkinja i suosnivačica Instituta za digitalne komunikacije, Ana Mirković, kaže da upotreba vojnih termina u političkom i društvenom diskursu može dovesti do percepcije društvenih problema kao nečega što se rešava isključivo sukobom, čak ratom, a to podstiče polarizaciju i netoleranciju.
„Dugoročno, ovakav agresivni jezik može doprineti stvaranju mentaliteta „mi protiv njih”, gde se suprotstavljena strana vidi kao neprijatelj koji treba da bude poražen, a ne kao sagovornik za dijalog. Kao posledica, može se javiti i društvena podela, smanjena empatija i teško postizanje konsenzusa”, kaže naša sagovornica. Ona dodaje da narativ sukoba i antagonizma, podstaknut korišćenjem vojnog jezika u javnom diskursu, direktno narušava društvenu koheziju, aktivirajući istovremeno i plemenske mehanizme.
„Pojedinci se svrstavaju u tabore na osnovu političkih, ideoloških ili društvenih razlika. To često rezultira stereotipizacijom, dehumanizacijom suprotne strane i odbacivanjem bilo kakve mogućnosti za saradnju. Društvo postaje fragmentirano, a ljudi se osećaju otuđeno i izolovano, što dodatno smanjuje poverenje u institucije i međusobne odnose”, ističe Mirković, uz zaključak da takvi ljudi postaju laki za manipulaciju.
I dok ovaj način komunikacije može dovesti do razvoja pesimizma i osećaja nemoći, ali i pogoršati simptome kod osoba koje su već podložne anksioznim poremećajima ili depresiji, prekomerna izloženost agresivnoj terminologiji može dovesti i do desenzitizacije.
„To može smanjiti empatiju prema stvarnim žrtvama nasilja i otežati prepoznavanje granice između simboličkog i stvarnog sukoba. Takođe, može doći do normalizacije nasilja, gde pojedinci počinju da ga percipiraju kao neizbežan deo stvarnosti”, upozorava Mirković.
Objektivno izveštavanje o konfliktimaKada mediji izveštavaju o ratu, upotreba termina poput „pokolj”, „masakr” ili „teror” postaje sve češća. Oni su snažni, prožeti emocijama i osmišljeni da što efektnije prikažu događaj. Ipak, postavlja se pitanje – gde je granica između objektivnog informisanja i senzacionalizma? Da li preterano agresivan jezik dodatno traumatizuje publiku i zamagljuje razumevanje događaja, ili je on neophodan kako bi se dočarala „brutalnost” stvarnosti? Glavni urednik za standarde i praksu Nacionalnog javnog radija (NPR), Toni Kevin, kaže da se vodi etičkim kodeksom i da je izveštavanje takvo da ne ukazuje na zauzimanje bilo čije strane jer bi, u suprotnom, izgubili poverenje publike. Kevin navodi da, primera radi, reč „genocid” koriste samo u citatima, jer je to pravni termin koji zahteva dokazivanje namere, što je teško. Čak i tada pružaju sve relevantne informacije kako bi publika sama procenila njegovu validnost.Sličan pristup primenjuju u izveštavanju o ratu u Gazi. Kevin insistira na opisima, umesto etiketa. Kritikovanje izraelske vlade nije „antisemitizam”, ali poistovećivanje jevrejskog naroda s izraelskom vladom jeste. Isto važi za „islamofobiju” jer akcije Hamasa ne treba povezivati s islamom, niti militantne grupe sa svim muslimanima. Etikete se izbegavaju, a ako se koriste, moraju biti kontekstualizovane.
Autorka: Jelena Gajić
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija u Srbiji 2024: Kakve su posledice jezika senzacionalizma, agresivnosti i mržnje u domaćim medijima po pojedince i društvo” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas
