Bilo da su sa naslovnica na kiosku ili nam stignu kao notifikacija na telefonu, medijski naslovi i tekstovi svakodnevno obiluju agresijom. U onlajn medijima ih je čak 13 puta više.
U periodu od 1. do 30. septembra ove godine u osam dnevnih novina objavljeno je 1.588 tekstova sa elementima agresivnosti, senzacionalizma i govora mržnje (7,34%), dok je na dvadeset najčitanijih portala objavljeno čak 20.050 takvih tekstova (92,66%), pokazalo je istraživanje Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) „Komunikativna agresija u Srbiji 2024ˮ. Podatak da se neuporedivo više problematičnih tekstova objavi u onlajn medijima nego u štampi, generalna sekretarka Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS) Tamara Filipović Stevanović sagledava iz dva ugla.
„S jedne strane, u štampanom mediju ste ograničeni brojem strana i karaktera, a u onlajn medijima je taj prostor neograničen. S druge strane, postoji mnogo onlajn medija koji su zapravo i napravljeni sa svrhom da zagađuju medijski prostor i da šire dezinformacije i zlonamerne informacije, što znači da je to zapravo uređivačko opredeljenjeˮ, kaže Filipović Stevanović.
Projektni asistent Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan i trener medijske i informacione pismenosti Aleksandar Đokić dodaje da priroda onlajn medija olakšava širenje agresivne komunikacije.
„Ona omogućava brzu i masovnu distribuciju sadržaja, često bez adekvatne uredničke kontrole, što otvara prostor za senzacionalizam, govor mržnje i neproverene informacije. Takođe, algoritmi društvenih mreža i portala često favorizuju sadržaj koji izaziva jake emocije, poput besa ili straha, jer takav sadržaj privlači više klikova, komentara i deljenja, što je i cilj ovakvih medija – klikabilnost vodi ka profituˮ, kaže Đokić.
A kada je profit iznad profesionalnih i etičkih standarda, onda su mediji preplavljeni agresijom, govorom mržnje i dezinformacijama, zbog čega na duže staze ispaštaju građani. Zato se medijski sadržaj mora promišljati kritički. Međutim, to je veština koja se uči – i zove se medijska i informaciona pismenost.
Stariji „ranjivijiˮ na dezinformacije
Medijske manipulacije, dezinformacije i lažne vesti ciljaju sve građane, a zaštićenih nema. Ipak, smatraju naši sagovornici, verovanju takvom sadržaju su za nijansu sklonije starije generacije. Aleksandar Đokić objašnjava da su stariji „ranjivijiˮ na manipulativne sadržaje jer nisu odrasli u digitalnom dobu pa nemaju dovoljno razvijene veštine za kritičko snalaženje u onlajn prostoru. Ističe i njihovu sklonost verovanju tradicionalnim medijima, kao i manjak medijske i informacione pismenosti.
„S druge strane, mlađe generacije, iako tehnološki naprednije, često ne prepoznaju složene oblike dezinformacija jer pretežno konzumiraju brze informacije putem društvenih mreža. Algoritmi koji favorizuju senzacionalizam dodatno ih izlažu polarizujućem i manipulativnom sadržajuˮ, objašnjava Đokić.
Tamara Filipović Stevanović dodaje da se i ljudima iz novinarske profesije dešava da neku vest ne provere i da objave dezinformaciju. „Prva i osnovna stvar je da sve što pročitate proverite u nekoliko izvora, da li je istinito ili nije, da vidite ko je autor, s kojim ciljem je objavljena vest, kada je objavljena i zašto baš tadaˮ, napominje Filipović Stevanović. Da bi građani svih generacija i profesija umeli da na takav način analiziraju medijske sadržaje, za to moraju biti edukovani.
Medijska pismenost u učionici
Prošlo je skoro dve decenije od kada se pojam medijske pismenosti spominje u školama, i to u okviru časova građanskog vaspitanja. Tek od 2018. godine o medijskoj pismenosti kao zasebnom predmetu uče samo gimnazijalci, i to ako se odluče za izborni predmet „Jezik, mediji i kulturaˮ.
„Veliki je problem sadržine tog predmeta, ali i kompetencije nastavnika i nastavnica koji taj predmet drže. Pored toliko studenata novinarstva i komunikologije koji studiraju na tri fakulteta u Srbiji – u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, taj predmet drže ljudi koji imaju mali fond časova ili kojima je fond manji, pa se dodaje predmet ʼJezik, mediji i kulturaʼ kako bi se došlo do pune norme, odnosno 100 odsto časovaˮ, napominje Aleksandar Đokić. Primena medijske pismenosti u školama je, prema njegovim rečima, nedosledna, a edukacija nastavnika i razvoj nastavnih programa zaostaju za potrebama modernog društva.
Medijska pismenost nije ništa drugo nego kritičko promišljanje sadržaja, ali naš obrazovni sistem, napominje Tamara Filipović Stevanović, formiran je tako da decu uči da reprodukuju sadržaj, umesto da ga kritički promišljaju. „Vidi se opadanje našeg obrazovnog sistema jer su ljudi toliko podložni dezinformacijama, odnosno veruju u njih, ne postavljaju pitanja odakle to dolazi, s kojim motivima, zašto baš u tom momentu. Kroz takvo obrazovanje vi zapravo stvarate poslušne građane koji ne razmišljaju svojom glavomˮ, smatra naša sagovornica. Zato je važno da deca „od malih noguˮ, već u predškolskom obrazovanju, uče kako da preispituju, analiziraju i proveravaju informacije.
Skandinavske zemlje kao nedostižan san
Zbog negovanja kritičkog razmišljanja od najranijeg uzrasta, skandinavske zemlje su na samom vrhu po pitanju medijske pismenosti. Finska, Danska i Švedska zauzimaju prve tri pozicije na Indeksu medijske pismenosti za 2023. godinu. Srbija je na niskom 37. mestu od ukupno 47 država sveta.
„Medijska pismenost se u ovim društvima integriše u obrazovni sistem od ranog, ako ne i najranijeg uzrasta, gde se deca uče kako da analiziraju i vrednuju informacije, prepoznaju pouzdane izvore i kritički razmišljaju o medijskim porukama. Pored toga, visok nivo poverenja u institucije i medije, kao i stabilno medijsko okruženje sa profesionalnim novinarstvom, igraju ključnu ulogu u izgradnji otpornosti na dezinformacije, što nije podatak i za mlade u Srbiji, po najnovijem istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS)ˮ, podseća Đokić.
Projektni asistent Instituta za medije i različitosti – Zapadni Balkan i trener medijske i informacione pismenosti Aleksandar Đokić objašnjava da Srbija nije ni blizu obrazovnom sistemu kakav imaju skandinavske zemlje. On napominje i da vlade skandinavskih zemalja aktivno podržavaju programe medijske pismenosti, dok civilni sektor, mediji i obrazovne institucije deluju sinhronizovano. To nije slučaj u Srbiji u kojoj civilni sektor ima mnogo veću i važniju ulogu u edukaciji građana.
„Da nije organizacija civilnog društva i njihovog angažmana kroz projekte, radionice, publikacije i edukativne programe medijske i informacione pismenosti, mislim da ne bismo imali ni jedan odsto boljitka kada je u pitanju ova temaˮ, kaže Đokić. Međutim, ukazuje da se država poslednjih godina donekle uključila kroz usvajanje strategija i zakonskih okvira koji prepoznaju značaj medijske pismenosti. „Ali implementacija tih politika još nije dovoljna, a ako ćemo iskreno, nije ni vidljivaˮ, zaključuje Đokić.
Medijska pismenost ne može sama
Baš kao što je potrebno da država radi mnogo više od civilnog sektora na polju medijske pismenosti, tako i medijska pismenost ne može sama da poboljša stanje u medijima. Treba raditi na još mnogo elemenata.
„Bilo koji udžbenik ili vodič ne mogu u velikoj meri da poprave ono što se nama dešava, a to je ovo što je vaše istraživanje pokazalo – jednu opštu poplavu netačnih, malicioznih sadržaja koji imaju za cilj samo da zbune javnost, a ne da informišuˮ, kaže generalna sekretarka NUNS-a Tamara Filipović Stevanović. Ona podseća i da je povećanje nivoa medijske pismenosti jedan od ciljeva Medijske strategije, ali da to ne može da se postigne bez regulative i implementacije zakona.
„Ono što mora da se desi to je da država konačno počne da promoviše etički sadržaj medija u Srbiji. Oni trenutno kroz sistem projektnog sufinansiranja finansiraju tabloide čija je uređivačka politika zasnovana na nepoštovanju zakona i Kodeksa novinara Srbije. Naši političari, kada pričaju o novinarima koji zaslužuju poštovanje u ovom društvu, oni navode kao primere tabloidne medije. To je jedna sistemska podrška medijima koji krše Kodeks i zakone ove zemljeˮ, ističe Filipović Stevanović.
Kako navodi, građani treba da budu medijski pismeni kako ne bi bili dovedeni u zabludu medijskim sadržajima, ali i medij mora da stoji iza tog sadržaja i za njega odgovara. „Ne može se sva odgovornost stavljati na pojedinca koji konzumira sadržaj, a abolirati oni koji kreiraju taj sadržaj i puštaju ga u javni prostorˮ, zaključuje Filipović Stevanović.
Ukoliko država ne uvede medijsku pismenost u formalno obrazovanje na svim nivoima, ne počne da sarađuje mnogo više sa civilnim sektorom na promociji medijske pismenosti i sprovođenju edukacija za građane svih uzrasta, i ukoliko ne počne da sankcioniše medije koji plasiraju agresivnost, mržnju, senzacionalizam i dezinformacije – takav sadržaj samo će se povećavati, a Srbija padati sve niže na lestvici medijske pismenosti.
Autorka: Ivana Mitrić
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Komunikativna agresija u Srbiji 2024: Kakve su posledice jezika senzacionalizma, agresivnosti i mržnje u domaćim medijima po pojedince i društvo” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas. 
