Pre nego što u svojim vestima prenesu objave sa društvenih mreža, bilo da je reč o tekstu, snimku ili fotografiji, novinari su dužni da provere njenu istinitost. To nalažu standardi profesije koji se, pokazuje praksa, ne poštuju uvek, pa sadržaji sa društvenih mreža u medijima često osvanu bez ikakve provere.
„Bolest dolazi zbog mislenog pada. Čovek treba da bude sam svoj lekar”, početak je ’citata’ Nikole Tesle, koji je krajem novembra podeljen na storiju zvaničnog Instagram profila Novaka Đokovića.
Osim na Instagramu, da je reč o Teslinom citatu građani su mogli da pročitaju i na portalu Informera, B92, Kurira i još desetak onlajn medija koji su preneli ovu Đokovićevu objavu. Međutim, izgleda da ovo nisu reči poznatog naučnika. Naime, FakeNews tragač, portal namenjen borbi protiv dezinformacija u medijima, utvrdio je da nema dokaza da je Tesla ovo rekao.
Ovo je samo jedan od mnogih slučajeva u kojima sadržaj sa društvenih mreža završi u medijima, da bi se potom utvrdilo da je netačan. Novinarka Tamara Tančić, koja radi za portal Istinomer koji se bavi proverom činjenica, objašnjava da se objave sa mreža često u medijima pojave bez bilo kakve provere autentičnosti.
„Na osnovu našeg iskustva, kroz monitoring dezinformacija na Fejsbuku, možemo reći da smo primetili da mediji sve češće prenose neproverene objave sa društvenih mreža”, primećuje Tančić.
Pored izostanka verifikacije, Tančić kaže i da se stalno čeka da „neko drugi odreaguje i, takođe na društvenim mrežama, dokaže da je nešto dezinformacija. Najčešća greška je to što veliki broj medija, na neki način, prepušta svoj posao upravo korisnicima društvenih mreža”, objašnjava naša sagovornica.
Standardi profesije, između ostalog, nalažu novinarima da s pažnjom provere poreklo, istinitost i potpunost informacije pre nego što je objave. Ovo pravilo se odnosi na sve informacije, uključujući i one koje novinari pronađu na društvenim mrežama. To može biti tekst, ali i fotografije, audio i video snimci koji su, zbog toga što su ih napravili korisnici, a ne novinari, poznatiji pod pojmom sadržaj kreiran od strane korisnika (user generated content).
„Slučajni novinari” i udarne vesti sa društvenih mreža
Ekspertkinja za medijsku pismenost Tatjana Ljubić objašnjava da sadržaj kreiran od strane korisnika može biti snimak sa nekog važnog događaja koji, na primer, postane udarna vest, ali i komentari i iskustva korisnika, preporuke, a često i autentična lična i emotivna iskustva. Potreba ljudi da sa svojom zajednicom pričaju i dele priče, prema njenim rečima, nije nešto novo – ona je već ugrađena u nas.
„Ono što je drugačije, a i novo, jeste način na koji danas to možemo da ispričamo i podelimo naša iskustva. Sa mobilnim telefonom svi imamo tehnologiju u džepu, možemo veoma brzo da snimimo događaje oko nas i da ih podelimo sa našom zajednicom”, navodi Ljubić.
Prema njenim rečima, društvene mreže poput Tik-Toka, Instagrama, Jutjuba, Fejsbuka i Tvitera dovele su do rasta u kreiranju i deljenju ličnih priča i iskustava ljudi.
„Redakcije često koriste i prenose ovakve sadržaje, posebno sa događaja kao što su izbori, protesti, konflikti, elementarne nepogode, poplave, zemljotresi. Nekad je to i jedini način da se dođe do autentičnog snimka ili fotografije sa mesta gde novinari ne mogu da dođu”, kaže Ljubić i ističe da su neke od prednosti korišćenja sadržaja koji su ljudi sami objavili na društvenim mrežama brzina i pristup mestima ili događajima.
Ipak problem ili opasnost postoji, smatra Ljubić, jer taj sadržaj može da bude obmanjujući ili čak potpuno lažan, a ukoliko ga je podelio neko kome verujemo, često ga bez zadrške i kritičkog odnosa prihvatimo kao autentičnog.
„Sve češće vidimo primere osoba koje su ’slučajni novinari’, koji se sa telefonom u rukama nađu na pravom mestu u pravo vreme. Istovremeno, postoji i puno netačnih informacija, snimaka, fotografija koje se namerno ili slučajno takođe dele kroz društvene mreže”, zaključuje ekspertkinja za medijsku pismenost.
Provera iz više izvora sve ređe praksa novinara
Da bi izbegli da šire dezinformacije i obmanjuju javnost, neophodno je da novinari sadržajima sa društvenih mreža pristupe s posebnom pažnjom. Prema Etičkim preporukama za profesionalne novinare u onlajn sferi, neophodno je da proveravanje autentičnosti svih sadržaja sa društvenih mreža, blogova i drugih platformi bude kroz najmanje dva nezavisna izvora.
Novinarka Marija Vučić koja radi na portalu Raskrikavanje, specijalizovanom za otkrivanje lažnih vesti u medijima, objašnjava da je sadržaj koji je objavljen na društvenim mrežama u redu preneti ukoliko je od javnog interesa, ali tek nakon što novinar utvrdi da je autentičan i istinit, ali i pozove drugu stranu u slučajevima kada je to potrebno. Problem može da nastane ako svi ti koraci izostanu.
„Nebitno da li informaciju vidi na Fejsbuku ili čuje od poverljivog izvora ili u prolazu na ulici, posao novinara je da onda tu informaciju proveri, upotpuni drugim bitnim činjenicama ukoliko treba, stavi u određeni kontekst i tek onda od toga da napiše tekst”, objašnjava Vučić.
Kao primer prenošenja bez provere, Vučić navodi slučaj teksta koji je nedavno objavljen na portalu Srbija Danas, a koji je napisan na osnovu objave na Fejsbuku da se na Svetoj Gori ukazala Bogorodica.
„Desi se vrlo često da te dezinformacije sa društvenih mreža dospeju u medije. Da li sad češće ili ređe u odnosu na ranije – ne znam. Mislim da je podjednako”, navodi novinarka.
I publici često lakše da „prespava istinu”
Tamara Tančić ističe da dezinformacije caruju društvenim mrežama s obzirom da se tamo najbrže i najlakše šire, a kad stignu do medija to im samo daje dodatni legitimitet.
Većina redakcija u Srbiji, prema njenim rečima, nema uhodanu praksu provere istinitosti pre objavljivanja, tako da mediji postaju nekritički prenosioci sadržaja koji se kreira na ovim platformama. Provera autentičnosti, dodaje, vrlo često nije nikakav mukotrpan posao i iziskuje samo nekoliko minuta.
„Ali kada govorimo o medijima, glavno pitanje je da li oni uopšte žele i da li im odgovara da nešto provere. Upravo ta njihova lenjost i kritička letargičnost kasnije se prenosi i na publiku, kojoj je u dosta navrata jednostavno lakše da prespava istinu”, ocenjuje Tančić.
Na pitanje zašto se ovi sadržaji u medijima u Srbiji sve češće prenose bez kontrole, provere i procene opravdanosti, naša sagovornica kratko odgovara da je u pitanju borba za klikove.
„To jeste jurnjava za klikovima, ali i težnja da se sadržaji uklope u već postojeći koncept i politiku nekog medija. Primera radi, kada naiđe neka sumnjiva tvrdnja na mrežama o toksičnosti vakcina, a sporni medij već uveliko objavljuje tekstove u kojima promoviše antivakcionalne stavove, kome tu odgovara da nešto dalje proverava i ponudi i drugu stranu priče”, upozorava Tančić.
Društvene mreže najveći izvor lažnih vesti o koroni
Prema istraživanju CESID-a pod nazivom „Građani i mediji: konzumacija, navike i medijska pismenost” s kraja 2019. godine, 46% ispitanika navodi da je Fejsbuk društvena mreža koju u najvećoj meri koriste za informisanje o svakodnevnim dešavanjima. Istovremeno 60% ispitanika kaže da tu platformu koristi svakodnevno.
Upravo toj društvenoj mreži Istinomer je u julu 2020. godine postao zvaničan partner za Srbiju u borbi protiv dezinformacija. Tako novinari ove redakcije svakodnevno proveravaju sadržaj i skeniraju lažne vesti i informacije na srpskom jeziku koje se pojave na toj platformi. Tančić je jedna od njih i ističe da su brojke sa kojima su se susreli u dosadašnjem radu kada je u pitanju deljenje neproverenih objava na društvenim mrežama pomalo obeshrabrujuće.
Ona primećuje da „dok pandemija nije eskalirala, malo nas je imalo uvid u to koliko je zapravo ljudi zavedeno lažnim vestima i teorijama zavere”. Mediji često pojure da brže-bolje prenesu nešto od tih sadržaja, bez dodatnog istraživanja.
„Bitno je napomenuti da se često dešava da to nisu u potpunosti lažne vesti, već tvrdnje istrgnute iz konteksta. Kada one u tom obliku dospeju do medija, zbog novinara koji se ne potrude da pronađu celu pozadinu priče, posledice su gotovo jednako štetne kao i same lažne vesti”, navodi Tančić.
Iz ugla Istinomera u poslednjih godinu dana najčešće greške prilikom prenošenja tvrdnji sa mreža bile su pogrešne interpretacije naučnih studija o pandemiji, kao i objavljivanje rezultata studija koje još uvek nisu prošle zvanične i stručne recenzije. Tančić napominje da je prisutan i problem neupitnog prenošenja objava lekara i drugih manje ili više stručnih lica, koji zagovaraju stavove koji se kose sa onim što nam govori vodeća naučna zajednica.
„To je na neki način problem autoriteta koji mediji imaju sa ‘popularnim stručnjacima’. Umesto da se ograde od njihovih stavova i pokušaju da ih provere, ponovo dolazi do generičnog kopi-pejsta i građenja ‘kulta zvezda alternativne medicine’ u medijima”.
S druge strane, Marija Vučić smatra da društvene mreže definitivno prednjače kada je reč o dezinformacijama o koroni, dok su mediji nekako oprezniji i suzdržaniji.
„Mediji prate državnu politiku kada je reč o vakcinaciji, o ozbiljnosti situacije i slično – državni narativ, narativ političara iz vrha vlasti i slično, i onda su oprezni, ne prenose dezinformacije sa društvenih mreža o tome da je neko umro posle vakcine, da korona ne postoji i slično”, zaključuje Vučić.
Emocija kao indikator za kritičko razmišljanjeGrađani generalno ne bi trebalo bezrezervno da veruju medijskim sadržajima, već bi uvek trebalo da zadrže zrno sumnje, smatra Marija Vučić. Dodaje da bi trebalo i da se o istom događaju informišu iz više različitih medija. Ako bi to radili, vrlo brzo bi videli ko kako izveštava i kakve matrice u izveštavanju postoje. „Drugim rečima, ko je na čijoj strani, ko radi za vlast, ko za opoziciju, a ko za čitaoce”, kaže Vučić.S druge strane, Tatjana Ljubić kaže da često nemamo puno vremena da proverimo da li je neki sadržaj tačan, ali da možemo kao indikator da koristimo naše emocije. „Ukoliko vam neki sadržaj izazove jaku reakciju, poput besa, ljutnje, tuge, uzmite je sa zdravom dozom kritičke distance. To ne znači da nikome ne možemo da verujemo, nego da sadržaj koji ima emotivni naboj treba da provučemo kroz vlastite filtere kritičkog razmišljanja”, smatra Ljubić.
Autor: Jovana Tomić
* Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Medijska pismenost za digitalno doba“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
