“Opasna je ta svest koja postoji u medijima da je sve dozvoljeno dokle god su politički kooperativni, a još opasnije je to što se granice u takvoj situaciji iz godine u godinu pomeraju sve dalje. Danas o izveštavanju o ovom slučaju govorimo kao o najdubljem posrnuću domaćih medija, kao o dnu koje su dotakli, ali je to dno, nažalost, još dublje i zastrašujuća je već sama pomisao na to da nešto još gore od ovoga može da postoji. A postoji. I uverićemo se u to ako se ti mediji ne obuzdaju“, upozorava predsednik CEPROM-a i docent Fakulteta političkih nauka Marko Nedeljković u razgovoru za najnoviji broj Nedeljnika.
„Mi smo već navikli na takvu praksu kada se izveštava o politici jer većina domaćih medija radi u interesu određene političke opcije, a ne javnosti i građana, ali sada jasno vidimo da se istim mehanizmima manipulacije, izmišljanja i laži služe čak i u najtežoj mogućoj situaciji sa kojom čovek može da se suoči, gubitkom života deteta“, kaže za Nedeljnik Marko Nedeljković iz Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost i docent na Fakultetu političkih nauka.
„Opasna je ta svest koja postoji u medijima da je sve dozvoljeno dokle god su politički kooperativni, a još opasnije je to što se granice u takvoj situaciji iz godine u godinu pomeraju sve dalje. Danas o izveštavanju o ovom slučaju govorimo kao o najdubljem posrnuću domaćih medija, kao o dnu koje su dotakli, ali je to dno, nažalost, još dublje i zastrašujuća je već sama pomisao na to da nešto još gore od ovoga može da postoji. A postoji. I uverićemo se u to ako se ti mediji ne obuzdaju.“
Mnogi koji sada kritikuju takvu medijsku praksu kucaju na pogrešna vrata. Zato godine i godine kritika ništa nisu promenile. A za te medije postoji samo jedan jezik koji razumeju, a to je jezik novca. Ali ne novca koji dobijaju od komercijalnog oglašavanja kompanija jer ti mediji ne žive samo od „klika“ i „šera“ kako se najčešće apostrofira, već i od oglašavanja državnih institucija i javnih preduzeća, kao i budžetskog novca koji dobijaju preko javnih medijskih konkursa, usluga po ugovoru i direktnih pojedinačnih davanja od strane državnih institucija, gradova i lokalnih samouprava, dodaje Nedeljković.
„To znači da većina misli da su mediji od ovog slučaja zarađivali tako što im je značajno porasla čitanost ili gledanost, pa su od komercijalnog oglašavanja odjednom zarađivali ogromne iznose zahvaljujući senzacionalističkom izveštavanju. U realnosti je situacija znatno drugačija. Zarada od takvog izveštavanja o Danki Ilić je u ukupnim prihodima tih medija gotovo beznačajna i taj novac ne igra toliko značajnu ulogu. Oni će svakog dana pronaći način da dođu to tih klikova, samo je to mnogo lakše kada imate jednu tako uznemirujuću priču. I zato tu priču zloupotrebljavaju. Da bi sebi olakšali posao. Međutim, najveća zarada za njih dolazi u narednih nekoliko meseci kada će milijarde dinara iz državnog budžeta biti usmerene ka medijima. I to je novac koji ima moć i uticaj.“
Taj novac potiče od poreza koji plaćaju svi građani, namenjen je medijima koji izveštavaju u javnom interesu, a zapravo završava na računima upravo medija čije izveštavanje kritikujemo. Kada se taj novac ne bi dodeljivao tim medijima, videli bismo momentalni uticaj na njihovo izveštavanje jer bi tek tada osetili da sankcija postoji.
„Sve dok u kritikama tih medija dominantno slušamo kako su sve spremni da urade zbog ‘klika’ i ‘šera’ jer od toga zarađuju, verujem da se ljudi koji vode te medije i koji to rade osećaju vrlo komotno jer su te kritike po njih potpuno bezazlene budući da ne pogađaju u centar. Ključno je pitanje kako im se dodeljuje javni novac. ‘Klik’ i ‘šer’ za te medije jesu bitni, ali pre svega da bi bili miljenici onih koji odlučuju o javnom novcu za medije jer je konkurencija politički kooperativnih medija takođe ogromna i treba se i tu pozicionirati što bolje, a ne da bi od komercijalnog oglašavanja zaradili mnogo više od onoga što već zarađuju“, objašnjava Nedeljković.
Politika kreira uslove pod kojima se dodeljuje javni novac medijima i kontroliše ceo taj finansijski proces brojnim mehanizmima koji su tokom godina usavršeni. Dokle god taj mehanizam usmeravanja javnog novca u neprofesionalne medije nesmetano funkcioniše, a sada je upravo takva praksa, mi suštinski imamo spregu medija i politike koja podrazumeva da je politički kooperativnim medijima sve dozvoljeno, pa i da izveštavaju o slučaju Danke Ilić onako kako to čine, dodaje Marko Nedeljković.
„Kada spomenem taj javni novac, ne radi se samo o medijskim konkursima, uslugama i direktnim davanjima medija, već i o državnom oglašavanju koje je podjednako veliki finansijski resurs. Ono što bismo mogli jeste da sprovedemo vrlo jednostavno i logično pravilo koje postoji na svim uređenim medijskim tržištima, a ono glasi da javni novac ne može da završava na računima medija koji ne rade u javnom interesu. To bi drastično promenilo stvari. Da li imamo precizne podatke koji su to mediji? Imamo. Kako sprovesti to pravilo? Vrlo jednostavno. Kada donosite odluku koji mediji će biti podržani i nagrađeni za svoj profesionalni rad i doprinos kvalitetnijem informisanju građana, automatski eliminišete one koji svakodnevno rade upravo suprotno. Kako trenutno stvari funkcionišu? Potpuno paradoksalno. Nagrađujete neprofesionalne medije, a oni savršeno dobro razumeju šta to znači i koju poruku im time šaljete. Zato se osećaju tako lagodno dok objavljuju sve što su tokom prethodne dve nedelje objavljivali.“
