U istoriji srpskog novinarstva ostaće zabeleženo da je prvu pretplatu na originalan novinarski sadržaj jednog onlajn medija u našoj zemlji uveo portal „Velike priče”. Pretplatu je uveo 1. marta 2023. godine i nakon godinu dana uspeo da premaši cifru od 7000 pretplatnika, što znači da će ujedno biti upamćen i kao prvi medij u zemlji u kojem je pretplata zaista i zaživela. Zato „Velike priče” jesu mali portal, ali su velika stvar za srpsko novinarstvo. Ako se već pitate nije li to pretenciozna ocena za jedan mali digitalni medij, dovoljno je navesti samo nekoliko podataka. Uvođenje pretplate na pristup onlajn medijima globalni je trend već godinama unazad, čak četiri petine izdavača komercijalnih medija u svetu pretplatu već tretira kao najbitniji izvor prihoda u budućnosti, a istovremeno u Srbiji do marta 2024. godine nijedan dnevno informativni onlajn medij nije počeo da naplaćuje pristup svom digitalnom sadržaju.
Predvodnici uvođenja digitalnih pretplata na globalnom nivou upravo su dnevno informativni onlajn mediji, tačnije onlajn izdanja dnevnih novina. Ali ne i u Srbiji. „Velike priče” ne spadaju u korpus dnevne onlajn informative, već pružaju interpretacije, analize i druge medijske forme koje nisu fokusirane na dnevne aktuelnosti. Kada se nekada u budućnosti bude analizirao razvoj digitalnih pretplata u Srbiji, kada neki drugi mediji odluče da uvedu onlajn pretplate ili kada neko bude istraživao specifičnosti naše zemlje po pitanju pretplata, pogledi će neminovno biti usmereni i ka jedinom mediju koji je tako nešto već učinio. I zato „Velike priče” jesu velika stvar za srpsko novinarstvo.
Kako je nastala ideja za pokretanje ovog portala? Kako se došlo do procene da uvođenje pretplate ima potencijal? Kako je tekao ovaj proces tokom prve godine i šta se iz tog procesa naučilo? O svemu tome govori idejni tvorac i glavni urednik portala „Velike priče” Veljko Lalić, ujedno vlasnik i glavni urednik njuz magazina „Nedeljnik” koji je takođe imao ulogu u razvoju „Velikih priča”.
Kada i kako se javila ideja za pokretanje portala „Velike priče”?
Inicijalna ideja nastala je zaista davno, tačnije još dok smo u „Nedeljniku” izdavali „Njujork tajms”. To je 2014. godina i mi se upravo pripremamo da lansiramo naše onlajn izdanje, uključujući „The New York Times International Report” na srpskom. U posetu nam dolazi Majkl Grinspen koji vodi digitalno izdanje „Njujork tajmsa” i on mi u jednom trenutku kaže: „Veljko, samo se bavi preplatom”. I to je nama u tom trenutku bilo nejasno. Mislili smo tada da je to jednostavno nemoguće za onlajn izdanje. Štaviše, on nam je tada rekao da ga više ne zanima marketing, koji je pre svetske ekonomske krize „Njujork tajmsu” donosio 1,4 milijarde dolara, a tada je spao na 400 miliona. Znam da je tada rekao da će 2020. imati tri miliona preplata na onlajn izdanje, a oni danas imaju 8,6 miliona pretplatnika.
Tada se javila inicijalna ideja i mi smo prvo krenuli da radimo preplatu preko „Nedeljnika”. Videli smo jedan ogroman potencijal, rast koji postoji sa PDF izdanjem, videli koliko je zaista velika naša dijaspora, videli kako se menja publika i kako se i kod nas polako razvija „high value audience” koja postoji svugde u svetu. To je publika koja je spremna da plati onlajn sadržaj, od Netfliksa do nekih sadržaja iz domena kulture. Videli smo vrlo jasno kako takva publika raste. Čak smo imali mnogo dodatnih i vrlo korisnih podataka koji otkrivaju, na primer, kako u Holandiji imamo veći broj pretplatnika nego u Austriji, potom da nas u dijaspori prati mlađa publika koja odlazi iz Srbije, videli smo najveći broj preplata sa „.edu” domena u Americi i mnoge druge korisne podatke. I tako se ta ideja o pretplatama dosta dugo razvijala preko „Nedeljnika” i godinama sve više sazrevala.
Šta se onda dogodilo, pa fokus sa „Nedeljnika” prelazi na potpuno novi medij i kako to postanu baš „Velike priče”?
Video sam brojke koje su bile šokantne, pre svega za srpsko-hrvatski jezik i latinično pismo. Kad sam išao u uzvratnu posetu „Njujork tajmsu” saznao sam da oni targetiraju 2,2 milijarde ljudi na svetu na engleskom jeziku. Onda sam bio na ručku sa Mihaelom Martensom, novinarom nemačkog FAZ-a, koji mi je tada ispričao kako se iz „Njujork tajmsa” vratio direktor FAZ-a, koji je bio šokiran i rekao: „Mi ovo nikad nećemo uspeti”. Zašto? Zato što Nemci u tom L1 jaziku (ljudi koji dominantno govore nemački) imaju 78 miliona ljudi. Dakle, to su ljudi koji koji mogu da se pretplate na neke novine na nemačkom jeziku, a to je za FAZ delovalo kao nedovoljan broj, kao mali potencijal.
Na tragu tih podataka smo videli da po svim istraživanjima mi imamo oko 25 miliona ljudi koji govore srpsko-hrvatski jezik, čak do 30 miliona, neki izvori sad pokazuju čak i do 35 miliona, mada ne verujem da ima toliko. To je zapravo bivša Jugoslavija, plus dijaspora. To je jedan ogroman broj ljudi koji priča srpsko-hrvatski jezik i zato smo odlučili da se fokusiramo na to regionalno usmerenje.
Zatim se desila korona. Tokom korone se prvo desio veliki skok novina, a potom se jasno vidi da novine kreću da padaju. Veliki broj starih ljudi je preminuo, podaci pokazuju preko 50.000 ljudi, i to se direktno odrazilo na prodaju štampe, tako da se jasno videlo da moramo da idemo u novom pravcu, tačnije da se okrećemo ka digitalnom izdanju.
I konačno, „Nedeljnik” je srpski njuz magazin, ali je dominantan i najprodavaniji magazin i u Crnoj Gori, kao i u Republici Srpskoj, ali neupredivo manje u Hrvatskoj. U Hrvatskoj se istovremeno otvara jedan novi prostor budući da je „Globus” prestao da izlazi. Dobru pokrivenost imali smo i u Makedoniji, ali ipak vidimo da jednostavno „Nedeljnik” nema taj prostor koji bi mogao da se proširi.
I tako je, praktično, tokom korone pod uticajem svih tih faktora sazrela ta ideja da treba da se pokuša sa jednim velikim regionalnim projektom, da je došlo vreme za to. Naručujemo istraživanja, ankete, tu vidimo da je sport dosta toga promenio, da u regionu svi gledamo Arenu sport i slušamo komentatora na našem jeziku (srpsko-hrvatski). I tako smo ceo period korone osmišnjavali i spremali taj novi medijski projekt koji neće targetirati ni jedno pojedinačno tržište, nego srpsko-hrvatski jezik. Dakle, mi ne targetiramo samo Srbiju, niti samo Srbiju i Crnu Goru, ne gađemo čak ni region, već sve ljude koji mogu da pročitaju nešto na tom srpsko-hrvatskom jeziku.
Osim tog targetiranja jezika, a ne određene teritorije, razvijate i specifičan novinarski pristup i novi uređivački koncept?
Tako je. To radimo koristeći vrlo specifično novinarstvo, koje je karakteristično za „Njujorker” ili „Atlantik”, jer su to bili naši uzori koji imaju najveći rast u poslednje vreme. Uređivački koncept podrazumeva da imamo sedam velikih priča dnevno i zato sam odabrao generičko ime „Velike priče” (nudimo velike priče), baš kao što ima i „Nedeljnik” (nedeljni njuz magazin), a tih sedam priča zaista zaslužuju da ih pročitate tog dana. Dakle, u uslovima kada imamo neinformisano stanovništvo zbog duštvenih mreža i svega ostalog što je digitalno doba donelo, mi želimo da ponudimo veliki tekst, kvalitetan, vredan, i tako smo krenuli da pravimo „Velike priče”.
One po mnogo čemu liče na taj američki model, čak i po tome što smo prvi put u ugovore autora stavili „kill fee” čime su se svi šokirali, a to je podrazumevalo da ne objavimo tekst ako nam se ne svidi. I stvarno se tako ponašamo.
Koji su najznačajniji rezultati posle godinu dana?
Krenuli smo sa radom 1. marta 2023. godine i od prvog dana smo uveli pretplatu. Na početku smo imali planove da imamo 3000 do 4000 pretplata tokom prvih godinu dana, ali smo uspeli da premašimo cifru od 7000 i to je jako dobar rezultat. Imali smo na početku promo akciju tokom koje su čitaoci za 1 EUR mogli da se pretplate, ali da registruju platnu karticu. Na početku smo takođe imali tri besplatna teksta, sada je to smanjeno na samo jedan. Znao sam da je velika greška krenuti sa besplatnim pristupom, pa posle dve ili tri godine pokušavati uvođenje. To je, recimo, bila jedna od grešaka koju je napravio hrvatski „Telegram”.
Mi smo hteli odmah da kažemo da je naš sadržaj vredan plaćanja, da je važan. Naša pretplata je trenutno 4,99 EUR mesečno, što znači 0,16 EUR dnevno i ako pročitate samo jedan tekst i naučite samo jednu novu stvar svakog dana, to je više nego vredno te cene. Mi u regionu generalno nismo uradili dovoljno da objasnimo ljudima da novine i pretplate treba da se plaćaju i da nisu skupe. Jedan sms iz rominga košta više nego pretplata, tako da ljudi generalno ne shvataju na šta sve daju novac i ne prave pitanje oko toga, ali istovremeno ne shvataju da kvalitetan sadržaj u onlajn medijima treba platiti.
„Velike priče” su krenule veoma dobro, promotivna cena je svakako bila značajan faktor, ali se onda desio Ribnikar koji je anestezirao sve nas i tada dolazi do dramatičnog pada. Bukvalno sve je bilo zaustavljeno. Sećam se da smo se i mi sa tim našim konceptom pitali šta da radimo, šta u tim okolnostima da nudimo publici. I onda je polako prolazilo leto i od septembra se ponovo sve vratilo u normalu i opet je krenuo veliki skok.
Očekivanja koja smo imali u startu su zapravo duplirana posle godinu dana. Pokazalo se da su, recimo, tekstovi političkih novinara iz Hrvatske, kao što je jedan od mojih omiljenih novinara Jasmin Klarić, veoma dobro čitani i u Srbiji, da nam je sport u kojem imamo „drim-tim” ekipu iz celog regiona takođe veoma tražen, pokazalo se jednostavno da čisto novinarstvo, tj. ono što smo ranije radili samo u Srbiji preko „Nedeljnika”, sada uspešno možemo da radimo na jednom regionalnom, a ja bih rekao i svetskom nivou.
Svetska iskustva takođe pokazuju da se dramatični događaji u društvu, poput Ribnikara, odražavaju i na medije. Postoje li još neka bitna zapažanja koja otkrivaju trendove ili faktore koji utiču na poslovanje onlajn medija i pretplate?
Vrlo je interesantno da se jasno videlo da posle korone na svetskom nivou pada poverenje u medije, i to iz nekoliko razloga. Jedan razlog koji se često navodi je da su mediji toksični i da ljudi jednostavno nisu mogli da čitaju o koroni svaki dan. To je ljude umaralo i opterećivalo. Posle toga je usledio i rat u Ukrajini, pa se onda pisalo o tome da sledi i nuklearni rat. I svega toga je bilo previše i ljudi nisu više mogli da prate medije. Tada se, kao reakcija, javljaju neki novi medijski trendovi, kao što je recimo ekstremna čitanost eksplejnera (explainer). To je novinarska forma koja odgovara školi BBC-ja, koja je potpuno različita od tradicionalne škole „Njujork tajmsa”, ali i potpuno različita od naše magazinske prakse u kojoj se pišu fičeri, a ne eksplejneri. Naši fičeri su tekstovi koji imaju autorski prizvuk, u kojem se uvek nešto novo sazna, dakle to nisu samo poređane informacije kao u eksplejneru. Mi eksplejnere nemamo ni dan danas na „Velikim pričama” jer smo drugačiji koncept medija.
Ali ono što je kao trend definitivno važilo za sve medije, bez obzira na koncept, je da jednostavno ne možete da forsirate taj toksični sadržaj jer uznamiravate publiku. Na svetskom nivou mi smo prvi put u istoriji videli da publiku uznemiravaju mediji. To je bilo jako teško izbeći u našem slučaju u tom regionalnom pristupu zbog našeg istorijskog nasleđa jer treba da damo neku informaciju, a da ne uznemiravamo čitaoce. Drugim rečima, morali smo vrlo da vodimo računa o tome da se ne bavimo temama koje prave tu vrstu nelagodnosti zbog koje publika svesno počinje da izbegava medije ili da o tim temama izveštavamo na drugačiji način.
Zato kod ima dosta psihologije, zato naši stručnjaci na dnevnom nivou prate filmove i serije koje se najviše gledaju, kao i druge slične teme. Dakle, želimo da imamo taj kulturni obrazac koji odgovara našem jugoslovenskom području, ali nam je bitno da pritom kod Jugoslavije nema jugo-nostalgije. Da ne deluje kao da sada plačemo za tom zemljom. Nakon godinu dana vidimo veoma pouzdano da se taj pristup publici sviđa.
Kako ste odredili primarnu ciljnu grupu „Velikih priča” i šta vas je uverilo da postoji dobar potencijal za pretplatu, posebno ako se zna da u Srbiji preovlađuje stav da publika ovde nije spremna da plati za onlajn medije?
Mislim da smo od starta dobro odredili ciljnu publiku. Radili smo velike fokus grupe, radili smo istraživanje tržišta, pratili smo detaljno kako se sve odvija i videli da se „Velike priče” dobro pozicioniraju na tržištu. Za nas je najbitnija publika koja se naziva „high value audience”, a za određivanje te grupe ključno je pitanje da li je data osoba ikada platila nešto što bi bio domen kulture, bez obzira da li je to Netfliks ili neka knjiga ili neki medij. Ta publika koja plaća najbrojnija je u Skandinaviji (čak 71%), od razvijenih zemalja Zapada je najniža u Francuskoj, što je normalno jer je Francuska slabija sa engleskim jezikom i stoga ne učestvuje u velikoj meri u globalizaciji, a zanimljivo je da se Hrvatska pokazala kao tržište koje raste jer je u 2022. godini bila na 8%, a sad je porasla na 10%. To je veoma malo kada poredite sa skandinavskim zemljama, ali mi smo s druge strane to tumačili kao značajan broj jer je to 600.000 ljudi koji nešto plaća u Hrvatskoj.
Naše istraživanje pokazuje da je u Srbiji to duplo manje nego u Hrvatskoj, tačnije da kod nas „high value audience” čini 343.000 ljudi. U Bosni je, na primer, 149.000, ta ciljna grupa postoji i u Makedoniji, dok za Crnu Goru nema preciznih podataka. Međutim, kada u Srbiji saberete „high value audience” i publiku koja bi potencijalno mogla da se pretplaćuje, a to istraživanje nam je radila jedna velika agencija za istraživanje tržišta, onda shvatite da se vaša ciljna grupa proširi za još 1.000.000 ljudi, što uopšte nisu tako male brojke kako ljudi najčešće misle. To je za nas bio veoma bitan pokazatelj.
Šta su ključna uređivačka načela „Velikih priča” i šta je u tom pogledu najučinkovitije za pretplate?
To je vrlo interesantno pitanje i tu postoje dva pristupa. Kada sam bio u CNN-u video sam kako oni rade i bio sam šokiran. Oni objave jednu vest sa tri različita naslova, pa ako jedan naslov ima bar za 20% veću posećenost u odnosu na druge, samo taj naslov se zadrži. Kod njih se pokazalo da najbolje rade naslovi sa brojevima. Sećam se primera sa Putinom i 3000 tankova i ispostavilo se da ta cifra od 3000 ima najveći uticaj i da se ona samim tim ističe u prvi plan. S druge strane, Špigl kao moj omiljeni časopis uopšte ne zanimaju posete jer se fokusira na pretplatu, a ne na posete.
To je nešto što važi i u našoj redakciji. Nas uopšte ne treba da zanimaju posete. Naravno da smo svesni da veći broj poseta potencijalno može da donese veći broj pretplata, ali ono što već sada možemo pouzdano da zaključimo na osnovu prvih godinu dana jeste da ono što donosi najveću posećenost ne donosi i najveći broj pretplata. Mi već imamo više od 2.000.000 jedinstvenih korisnika koji su posećivali „Velike priče”, to je zapravo verovatno i za 30% više jer mnogi ne prihvate „kolačiće” i ne budu registrovani kao posetioci. To je jedan dobar prodor na tržište u kratkom vremenskom intervalu, ali ponavljam da to nije najvažnije. To je u našem poslu jedna izuzetno lepa stvar.
S druge strane, tačno vidimo da je, na primer, feljton Aleksandra Stankovića doneo dosta pretplata jer je to ekskluzivan sadržaj koji su ljudi hteli da vide. To su neke logične stvari. Da ne bude zabune, znamo mi veoma dobro kada će nešto biti izuzetno čitano. Kada Željko Pantelić napiše tekst o Kini, ja znam da će biti najčitaniji tekst na portalu iako ni sam Željko nije ubeđen u to kada razgovaramo. Ispostavi se na kraju da sam u pravu. Bude ubedljivo najčitaniji. Dakle, znamo mi šta će biti čitano i šta privlači klikove. Nisu po tom pitanju ljudi iz tabloida ništa mudriji ili pametniji od nas jer mi dobro znamo kakvi naslovi i kakvi sadržaji donose klikove, ali smo vrlo svesni da to takođe odnosi mnogo toga. Zato je najlepša stvar u našem novinarstvu to što ne jurimo klikove, već kvalitet i poverenje ljudi. Mi naš cilj ostvarimo, na primer, kada posle nekih tekstova Rumene Bužarovske dobijemo pretplatnike sa makedonskim imenima sa Novog Zelanda jer to dokazuje da smo vredni za te čitaoce.
Zato suština tog našeg uredničkog pristupa nije pitanje koliko imamo poseta, iako jedan besplatni tekst koji još uvek nudimo na portalu svakako doprinosi tome. Međutim, čak ni primarna uloga tog jednog besplatnog teksta nije poseta, već da publika može da pročita jedan tekst besplatno i da shvati zašto se vredi pretplatiti.
Takav uređivački pristup nije uobičajen u Srbiji i teško je pronaći domaće medije koji su potpuno fokusirani na publiku, a ne na oglašivače, iako podaci sa svih stranih tržišta pokazuju da će uspeh onlajn medija u budućnosti zavisiti pre svega od prihoda od publike. Kako vi tumačite to što mediji u Srbiji ostaju van svih svetskih trendova?
Ja sam u jednom trenutku izgovorio da sam više naučio za dve nedelje u „Njujork tajmsu”, nego za 20 godina rada u novinarstvu u Srbiji. Od komunikacije, preko strasti prema novinarstvu, pa do strukture i organizacije novina po rubrikama. I mnogi su me nakon toga zvali i negodovali, ali ja sam iskreno rekao ono što mislim i ono što je tačno.
Sećam se razgovora u kojem se Tom Brejdi (prim. aut. veliko ime „Njujork tajmsa”) čudio nekim našim praksama i objašnjavao mi da su novine kao kuća i da ne možeš da se igraš sa tim. Dakle, imaš uvodnik, imaš rubrike koje su jasno podeljene, ali imaš i jedno zlatno pravilo koje glasi „ono što danas nije za Njujork tajms, nije nikada za Njujork tajms”. On mi to izgovora u trenutku dok se čudim koliko tekstova oni „bacaju”. Oni nekada zaista bace 50% sadržaja u toku jednog dana. To je neverovatno. Najbolji novinari na svetu pripremaju te tekstove, dolaze po pozivu, a onda se ogromna količina tih tekstova nikada ne objavi jer u toku tog dana nisu dospeli među najbolje, tj. među vrlo ograničen broj tekstova koji se objavljuje. A pravilo kaže, ako vam danas ne objave tekst, nikada neće, tako da vi morate da tempirate čak i dan kada ćete poslati tekst uredniku. To što oni rade je jedna potpuno druga dimenzija novinarstva u odnosu na našu praksu i zato ta moja konstatacija zaista jeste tačna.
Ali ključna stvar koju sam naučio u „Njujork tajmsu” je da ne volim i ne praktikujem novinarstvo koje se vodi eksel tabelama (bez obzira kakve brojke pokazuju), jer da bi dobio neki kvalitetan proizvod u novinarstvu potreban je dobar tekst, a ne eksel tabela. Zato je naš cilj sa „Velikim pričama”, baš kao i u slučaju „Nedeljnika”, da neko pročita dva teksta dnevno. Znam da ljudi koji kupuju „Nedeljnik” nekada kažu da čitaju od korica do korica, to jesu pravi čitaoci, ali ih je malo, ali dva pročitana teksta su već sasvim dovoljna da dobiju adekvatnu vrednost za novac koji su dali. To je suština.
Razvili ste i Newsletter koji je primarno fokusiran na neku vrstu informativnog preseka najbitnijih vesti i događaja. Koja je njegova uloga u koncepciji vašeg medija?
Ako su dnevne novine nekada služile da biste saznali šta će biti tog dana, mi sada zadovoljavamo i tu potrebu ljudi kroz naš newsletter („O čemu ćete pričati ovog dana”) koji vam daje upravo pregled tema o kojima možete da diskutujete sa ljudima s kojima delite ista interesovanja. On vam omogućava da znate da je bila određena utakmica, da znate šta se dešava u Izraelu i Palestini, da znate šta se to sad dešava sa fašistima u Italiji. Ali čak i u tom domenu informative nudimo dodatnu vrednost. Jer da biste, recimo, razumeli to pitanje fašista u Italiji, mi naručimo tekst Željka Pantelića o tome. Mislim da je to izuzetno korisno u tom informativnom delu.
Mi zaista uživamo u naručivanju tekstova jer imamo široku lepezu autora koji su najbolji u svojim oblastima. Na osnovu toga nudimo publici mogućnost da razumeju šta se događa u svetu i kod nas, da razumeju najbitnije vesti i događaje, a to je posebno značajno u Srbiji jer nigde ne postoji tako loša medijska ponuda kao što je trenutno slučaj kod nas.
Onlajn mediji u svetu često imaju više različitih cena za mesečnu pretplatu i samim tim različitu ponudu za svaku cenu. „Velike priče” za sada imaju samo jednu koja košta 4,99 EUR mesečno. Da li je u planu razvijanje novih ponuda ili opcija za pretplatnike?
Pretplate su živ organizam. Mislim da ljudi to ne razumeju. Mi sad uvodimo, na primer, opciju „pokloni pretplatu prijatelju” koja se razvija odlično. Sada smo uveli i da možete da poklonite besplatno tri teksta. Najlepše reakcije koje smo čuli u dosadašnjem radu bile su upravo u vezi sa tom opcijom. Neki ljudi koje znamo kažu da su im prijatelji nakon tog poklona rekli „ovo je najlepši poklon koji sam dobio”. Zaista, zar nije dobro kada, na primer, dobijete poklon koji vam omogućava da godinu dana čitate i svakog dana saznajete nešto novo? Da vidite, recimo, kako izgleda kada Mrđan Bajić (prim. aut. srpski vajar, crtač i univerzitetski profesor) priprema ilustracije za tekst Dejana Jovića, koji pravi prvu političku istoriju Jugoslavije? Dakle, ne samo istorijski tekst. To je bila naša ideja. Da mi uživamo u pravljenju tog proizvoda, kao što stvano uživamo, da stvaramo nešto regionalno, nešto drugačije i nešto potpuno novo. Pripremamo tekstove koje bismo i sami čitati. Za razliku od dnevnih novina u kojima nekada ni sami novinari ili urednici tih novina ne bi pročitali pola tekstova, mi sada u „Velikim pričama” pripremamo nešto što nas zanima i što je zaista dobro i vredno za široku publiku.
Imamo i druge originalne stvari, kao što je igrica „Uhvati zeca” koju je napravio Peđa Marković. Postoje igrice i u praksi drugih medija širom sveta, kao što je „Njujork tajms”, „Atlantik”, „Vašington post”, ali naša igrica je zaista originalna. Ima 12 pitanja dnevno i jedan vikend specijal i igra je neverovatno mnogo ljudi. To je posle naslovne strane najposećenija stranica na sajtu i kada bismo analizirali efekte te igrice verovatno bismo pomislili da je ona donela najviše pretplata. Ta igrica je donela ogroman broj registracija i to je bila jedna od njenih bitnih funkcija na samom početku. Mi smo tražili neke podatke o korisnicima kroz registraciju koja je neophodna da biste mogli da igrate igricu i tako smo dobili ogroman broj registracija. Posle tri meseca smo je zaključali i omogućili ljudima da je odigraju samo jednom besplatno. Ne sećam se da me je za bilo šta drugo zvao veći broj ljudi da protestuje, kao što me je zvao za tu igricu kada smo je zaključali. I tu se takođe ogleda naša ideja o učenju. Ideja je da neko dođe na naš sajt i da tog dana nauči nešto novo, bar jednu stvar, a da li je to kroz tekst o psihologiji, sportu, politici ili dok je igrao tu igricu, manje je bitno jer je taj neko naučio nešto novo.
To ujedno dokazuje da svetski uzori i iskustva iz drugih zemalja jesu korisna, ali da je svaki medij specifičan i da treba da pronađe neku svoju jedinstvenu formulu za uspeh. Postoji li još neki primer iz vaše prakse koji ilustruje da je otkrivanje i eksperimentisanje, a ne prepisivanje, ključno?
Upravo tako. Za razliku od „Atlantika” i „Njujorkera” koji su nam poslužili kao neka vrsta uzora, mi smo uveli i komentarisanje. To komentarisanje je veoma zanimljivo pitanje. Zašto? Zato što kod nas samo pretplatnici mogu da pišu i vide komentare. Ako se neko pretplatio, zašto ne bi mogao da komentariše? Naša ideja je da ljudi komuniciraju na „Velikim pričama”. Videli smo u hodu koliko je to dobro i da treba to da omogućimo. Tako Pakito, autor našeg podkasta „Paqitov put” koji je postao pravi regionalni hit, priča sa ljudima. Priča i sa onima koji ga kritikuju i sa onima koji ga hvale. To je stvar koja može jako lepo da se razvije, ali to je ujedno i otvoreno pitanje jer sve su to procesi koji se prate i prilagođavaju.
Zato kažem da je rad na ovom projektu jedan toliko živ organizam, stalno se menja, prilagođava. Još jedan primer to dobro ilustruje. Ja mislim da je Željko Pantelić jedan od naših najproduktivnijih saradnika i naš ubedljivo najbolji spoljni novinar i on je nesumnjivo doneo mnogo pretplata. I na tom tragu smo rešili da pokrenemo čak i audio podkast sa njim i od mnogih ljudi sada čujem da samo njega sluša u kolima. I to je primer praćenja i prilagođavanja. Podkasti su sve slušaniji, mi imamo Željka Pantelića, spojimo te dve stvari i ispostavi se da dobijemo upravo reakciju koju smo priželjkivali.
Ono što je činjenica je da se stvari toliko brzo menjaju da je praktično nemoguće predvideti šta će biti u medijima za pet godina. Korona je, recimo, toliko toga poremetila u medijima, izazvala je mnoge negativne posledice, ali je istovremeno lansirala pretplate. Sada, pak, analize pokazuju da inflacija najviše otežava i koči dalji razvoj pretplata jer ljudi štede, tako da se iz godine u godinu sve brzo menja i svi koji se bave medijskim poslovanjem moraju da budu spremni na to da brzo uče i adekvatno reaguju.
Istraživanje Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) pod nazivom „Onlajn mediji i pretplata u Srbiji 2023.” otkrilo je neke ključne razloge zbog koji bi se građani Srbije pretplatili na onlajn medije. Šta je prema vašim saznanjima tokom prvih godinu dana ključno za odluku ljudi da se pretplate?
Potvrdilo se upravo ono što je pokazalo i istraživanje CEPROM-a, a to je da ljudi žele originalan sadržaj, da žele kvalitetniji sadržaj nego što im domaći mediji sada nude. I pokazuje se još jedna bitna stvar. Mi, recimo, imamo dve i po hiljade preplata na PDF izdanje „Nedeljnika”, što je jako dobar rezultat u tom domenu, ali kada za godinu dana tu cifru premašimo za tri puta sa digitalnim pretplatama na „Velikim pričama”, onda je više nego jasno u kom smeru se krećemo. Usmerenje ka onlajn medijima je budućnost.
Ono što se meni posebno dopada za sada jeste što uživamo u ovom projektu i tekstovima koje objavljujemo i nadam se da će tako da ostane jer smo mi svi jedna novinarska ekipa, većina i porodično. Ja mislim da je to što zovemo ekskluziva veoma bitno i da to što nazivamo „velika priča” ima izuzetnu vrednost. Grafička rešenja su nam takođe specifična. Ko čita „Velike priče” vidi da je to jednostavno dobra grafika koju radi naš art direktor koji je završio Likovnu akademiju i koji je najtalentovaniji u tome. Mi zaista razmišljamo o svakom elementu velike priče, pa i o tome kako ćemo da ilustrujemo svaki tekst. Ponašamo se kao da pravimo novine, što bi nekome izgledalo kao retro, ali to donosi novi kvalitet. Zamislite, uostalom, čak i uredničko zadovoljstvo kada dođemo u situaciju da nam Mrđan Bajić ilustruje tekst Dejana Jovića, što samo po sebi dovoljno govori o kakvom sadržaju se radi.
I za kraj ću navesti samo još jedan primer koji ilustruje suštinu našeg koncepta. Kada je nedavno preminuo košarkaški trener Dejan Milojević, mi smo to igrom slučaja odmah saznali, ali nam nije palo na pamet da se takmičimo sa drugim medijima da to objavimo prvi jer nas ne zanimaju klikovi. Zanimalo nas je da pripremimo dobar tekst o tome. I najvažnije je što već sada jasno vidimo da to što našu redakciju ne zanima taj klik ipak može da nam donese novac jer imamo proizvod (veliku priču) uz koju se svi osećaju dobro – i autor, i čitaoci, i oglašivači koji prepoznaju da je naš medij značajan za njih baš zbog kvaliteta i vrednosti koju ima. Dakle, svi se osećaju kao da tu pripadaju i to je najveća snaga našeg brenda.
Autor: Marko Nedeljković, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i predsednik Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM)
